Aleksandar Popović: Partizan može do titule, Spartu sigurno prolazimo!

Aleksandru Popoviću, stasalom u momčinu na zlatiborskom vazduhu, smeši se golmanski „Tornik”: sa 22. (kao u pesmi: „ja bih mog'o u životu sve”) uskočio je u crno-beli „kec” i čineći čuda među stativama, nalik zemljacima Radiši Iliću i Živku Živkoviću, dodatno proslavlja Partizanovu užičku lozu!

U čemu je tajna uspeha golmanske škole i nas iz Užica? U Slobodi i genima vezanim za taj kraj – „božićnog” raspoloženja (produkt i jesenjih rezultata) zbori najveće otkrovenje i čuvar šampionskih ambicija Parnog valjka.

Poznajete li prethodnike i pamtite li Radišu protiv Anderlehta u Briselu i Živka protiv Augzburga u Nemačkoj?

- Ilića sam upoznao dok je bio trener golmana, ja – u školi. Sa Živkovićem sam trenirao u „Zemunelu” i viđao se u Užicu. Radišu sam gledao mnogo puta, na žalost, samo preko TV-a, iza Živkovog gola, na jugu, skupljao sam u Beogradu lopte protiv Augzburga.

Sa koliko godina i zbog čega ste odlučili da budete golman?

- Posle drugog, trećeg treninga roditelji su mi kupili rukavice i stao sam ispred crte. Krenuo sam da treniram sa nepunih sedam, u avgustu, pred polazak u školu. Nemam poseban razlog?!

Čuvate li prve rukavice i pamtite kakve su bile?

- U Užicu, na glavnoj ulici, bila je (tad) adidas radnja. Rukavice su bile skuplje nego što smo imali: crne sa crvenim, prelepe. Nisam ih, na žalost, sačuvao, posle sam ih kupovao u Čačku, donosili su mi iz Beograda.

Jeste li voleli da se bacate po betonu i koliko ste pantalona / trenerki iscepali?

- Da nisam voleo, ne bih bio golman! Trenirali smo u hali sportova, ili u balonu: nismo morali, kao neki, na betonu.

Da li je kod kuće stalno radila mašina za veš i je li bilo situacija da vam je oprema toliko isprljana da majka kaže: „Crni, sine, šta to uradi”?

- Pocepao bih, očas, novu trenerku i farmerke, prvi dan pošto bih ih obukao za školu. Nije nam bilo bitno oblačenje, samo da uživamo. Roditelji? Da im deca budu srećna.

Koliko ste puta bili junak na školskom igralištu i da li vam je među vršnjacima rasla cena što ste dobar golman?

- Na „školskom” sam često i igrao, imam jak udarac, ni na turnirima nisam bio loš. Mnogo vršnjaka je treniralo, nisam bio među najboljima, tako da smo svi, sportisti, imali kod devojčica „prolaz”.

Na Begluku, u mlađim selekcijama Slobode, izrasli ste u „agu”?

- Ubrzo, srušen je stari stadion. Prvi treninzi – na tartan stazi, table umesto golića. Vežbao sam čak i sa prvotimcima: Dejanom Rankovićem, Darkom Božovićem... Imam i poster s Mačkovim potpisom.

Kad ste prešli u Partizan?

- U mlađim kadetima - Mića Radović bio je direktor škole, Dragan Kecman trener – poznavao me je iz reprezentacije. Kontaktirali su mog menadžera Zorana Stojadinovića i... Eto me!

Kako su vam protekle prve godine u Beogradu: izuzev Đorđa Jovanovića i Strahinje Bošnjaka – ko se iz vaše „klase 1999” još bavi fudbalom?

- Po dolasku skoro godinu živeo sam kod brata od strica na Crvenom krstu: uhvatim 83 i od prve do poslednje stanice. Posle, tri godine bio sam cimer sa Bošnjakom (Borac, Banjaluka), tim su činili i Đole Jovanović (Čukarički), Jovan Vlalukin (Metalac), Lazar Vujanić (Sesvete), Nemanja Mićević (Mladost), Marko Mandić (OFK Bačka), Stefan Vilotić (Pribram), Igor Maksimović (Novi Pazar), Predrag Radić (OFK Beograd), Predrag Vladić (Radnički, SM), Uroš Vuković... Čujemo se s vremena na vreme.

Aktuelizujmo, kad vam je Nemanja Jovšić kazao da vas Savo Milošević, pored „živog” Stojkovića, leta 2020. planira za prvog golmana – šta ste pomislili?

- Prethodnih dana razmišljali smo da odem negde šest meseci u Super ligu na pozajmicu?! Postojale su priče oko Metalca, Žarko Lazetić me poznaje iz mlađih kategorija i ima poverenje. Tad... doneseno je i pravilo o bonusu, Savo je rekao: „Daću ti šansu”. Pravi „tajming”.

Kako sad gledate na Miloševićev potez, priznaćete – bio je izuzetno hrabar?

- Naravno, Savu sam izuzetno zahvalan, imali smo nekoliko ozbiljnih razgovora – kazao je da mi veruje. Iskoristio sam priliku.

U istom stilu nastavio je i Stanojević, u julu nije pravio problema Stojkoviću da ode u Saudi Arabiju znajući da ima još jednog kapitalca?

- I dok je Stojke bio tu sakupio sam veliki broj utakmica zbog bonus pravila. Imali smo još mladih... nad kojima sam dobijao prednost. Korak napred, zagrevanje za tekuću sezonu. Pokazao sam da mogu sve da iznesem i budem prvi golman Partizana. Odlučili su, onda, da puste Stojketa. Neca Stevanović je, isto, vrhunski, došao nam je iskusni Lukač, struka nema problem bilo koga da stavi ispred mreže.

Stručni štab i saigrači su vam verovali sve vreme, kad ste osetili da ste pridobili i javnost – posle DAK-a ili derbija sa Crvenom zvezdom?

- Dunajska Streda – gledam to kao nagradu za sve što se dogodilo prethodnih godina... da odbranim penal: prelomio je i doneo prolaz. Najteže ove sezone: prvi derbi, tad me je javnost prihvatila!

Legendarni Ivan Ćurković posle večitog derbija je uzviknuo: „Popoviću, bravo”, uz: „Partizan je dobio golmana na duže staze”?

- Drago mi je, međutim, kod nas, golmana, sve se brzo promeni. Partizan je veliki klub, jedino što trpi: kontinuitet i pobede.

I počasnog predsednika oduševili ste mirnoćom: urođeno, ili...?

- Jeste, urođeno, no, ima i do psihološke pripreme – želje da budem najbolji u svakoj utakmici. Trudim se da me neka odbrana ne ponese, greška ne skrene.

Klub je odmah stavio pod katanac blago – novim ugovorom do 2024?

- I pre derbija bile su neke priče, ali... Osećam da mi ljudi u klubu veruju: moj treći, četvrti profi ugovor. Nije bilo dileme: odmah sam znao - potpisujem. U Partizanu mogu samo da napredujem.

Šta vam je bilo teže da odbranite: zicer Dionija u derbiju, projektil Vasiljeva protiv Flore ili Deletićeve šuteve na crti Anortozisu?

- Draža mi je svaka odbrana od penala: jedanaesterac – dosta i sreće. Taj odbranjen protiv DAK-a nikad neću da zaboravim, ali intervencije na Kipru – za prevagu.

Najbolja jesenja odbrana?

- Slobodan udarac na Kipru, u režiji kapitena Anortozisa. Možda ne deluje tako na TV, ali...

Na koga ste, sa ove distance, više ljuti: sudiju što je protiv Anortozisa u Humskoj dosudio penal zbog prekršaja van 16, ili na samog sebe što ste ga napravili – za strepnju Grobara?

- Na sebe sam više ljut, ipak, moja greška. Naravno, mogla je da dođe i ranije, ništa ne bi promenila, saigrači su odigrali vrhunski, prošli bismo i bez toga.

Šta vam je prolazilo kroz glavu u tim momentima?

- Saigrači: „Glavu gore”. Razmišljam: udahni duboko, nastavi kako je bilo. Bez tog momenta, imao sam dobru utakmicu.

Je li imao šta da kaže Nemanja Jovšić i da li ste čuli aplauz sa istoka dok ste u poluvremenu odlazili u svlačionicu?

- Čuo sam aplauze, podršku navijača. Jovša mi na svakom poluvremenu odmah priđe i skrene pažnju („Desilo se... šta se desilo, nemoj da te poremeti”), da bih mogao u svlačionici da se odmorim i odslušam šta šef veli.

Koliko vas je obradovalo što ste među „top 5” golmana grupne faze Lige konferencije?

- Odlično, ali istakao bih: ceo tim mi pomaže u tome. Bilo je utakmica u kojima sam se istakao više od ostalih: prija, lep podatak. Jovšić i ja smo zacrtali cilj da po statistici, prisutnoj u savremenom fudbalu, dođemo do „nekog” vrha. Ambicije za Evropu smo ispunili, naravno, moglo je da bude kod kuće bez primljenog gola, u Estoniji, takođe.

Može li Partizan u 2022. do trofeja?

- Naravno!

Pada li Sparta?

- Sigurno!