Јовић о враћању националних признања: Миран сан тренера шампиона

Много је разлога за задовољство имао Драган Јовић током 2021. Перјанице Галеба и српског теквонда Милица Мандић и Тијана Богдановић су се у Токију окитиле медаљама. Година је заокружена признањем за најбољег тренера у избору ОКС у конкуренцији најбољег ватерполо тренера планете Дејана Савића и стручног крема Србије.

Сатисфакцију је добио и најпозитивнијим окончањем вишегодишње битке за колеге. Као носилац националног признања, борио се да и другим тренерима то право буде убудуће враћено, да не испаштају због неколицине оних због чијих је малверзација својевремено укинуто.

- Испред свих тренера, али и спортиста имам право и жељу да се захвалим пре свега председнику Србије Александру Вучићу на разумевању аргумената који смо изнели. Захваљујем се и Влади Србије, Министарству за спорт и Олимпијском комитету на партнерству. Ово је јасан сигнал тренерима да нису на маргини који ће им омогућити фокусираност и стабилност у раду – рекао је Јовић по добијању признања пред милионским аудиторијумом.

Реткост је да се неко, као у овом случају ви, без личног интереса бори за опште добро?

- После Рија сам изабран за председника Програмске комисије Олимпијског комитета Србије. Већ тада сам са колегама које чине елиту српског спорта дао идеју да пробамо да вратимо национална признања тренерима. Причали смо више пута у претходних пет година, до сад нисмо успели да пронађемо најбољи начин и тренутак да то представимо. Божидар Маљковић, председник ОКС је успео да закаже састанак са председником Србије на ком смо објаснили ситуацију и све аргументовали. На крају, Александар Вучић је са Владом Републике Србије донео одлуку да се поново уведу национална признања за тренере.

Да нисте превише скромни, доста људи нам је нагласило да сте били „локомотива” за остварење ове идеје?

- Био сам један од људи који је иницирао и гурао, али свакако не бих могао сам да није било људи који су ме подржали, да није било разговоре које смо више пута водили и у Министарству омладине и спорта и Олимпијском комитету Србије. Маљковић је успео да окупи Дејана Савића, Горана Обрадовића и мене и да са генералним секретаром Ђорђем Вишацким презентујемо председнику Вучићу. Био сам само у бољој позицији од колега које немају национално признање, јер га нисам тражио за себе, већ за тренере који су знамо и зашто остали ускраћени. Баш зато што знам колико то признање значи сваком појединцу, знам колико ће то тренерима, врло важном шраф у машинерији која се зове спорт, да олакша живот и омогући бољи рад.

Биће ово велики мотив за младе колеге осим мотива.

- Разлог због ког је ово важно је и то да се сви млади тренери који желе да направе каријере што више и што дуже задрже у Србији. Оно што Србија нуди од бенефита за врхунске резултате има ретко која земља у Европи и свету. Национална признања дају шансу великом броју тренера да свој квалитет оствари и на овај начин.

Многим тренерима се у пензиони фонд уплаћују минимална средства, овим добијају и сигурност да ће им резултати рада обезбедити мир за старе дане.

- Управо је то и био циљ. Чули сте већ за разне приче како су врхунски спортисти умирали малтене од глади, ово је начин да сви имају сигурност и после каријере, кад прође жижна тачка интересовања спортског света за њих. И код спортиста и код тренера долазе млађи, бољи, продорнији, са већим шансама. Неумитан је процес да се клубови и спортски колективи се одричу старог, прихватају нове и боље тренере. А ко је већ неко направио такве резултате на Олимпијским играма, европском и светском нивоу природно је да имају овакво признање – закључио је Јовић.