Jović o vraćanju nacionalnih priznanja: Miran san trenera šampiona

Mnogo je razloga za zadovoljstvo imao Dragan Jović tokom 2021. Perjanice Galeba i srpskog tekvonda Milica Mandić i Tijana Bogdanović su se u Tokiju okitile medaljama. Godina je zaokružena priznanjem za najboljeg trenera u izboru OKS u konkurenciji najboljeg vaterpolo trenera planete Dejana Savića i stručnog krema Srbije.

Satisfakciju je dobio i najpozitivnijim okončanjem višegodišnje bitke za kolege. Kao nosilac nacionalnog priznanja, borio se da i drugim trenerima to pravo bude ubuduće vraćeno, da ne ispaštaju zbog nekolicine onih zbog čijih je malverzacija svojevremeno ukinuto.

- Ispred svih trenera, ali i sportista imam pravo i želju da se zahvalim pre svega predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na razumevanju argumenata koji smo izneli. Zahvaljujem se i Vladi Srbije, Ministarstvu za sport i Olimpijskom komitetu na partnerstvu. Ovo je jasan signal trenerima da nisu na margini koji će im omogućiti fokusiranost i stabilnost u radu – rekao je Jović po dobijanju priznanja pred milionskim auditorijumom.

Retkost je da se neko, kao u ovom slučaju vi, bez ličnog interesa bori za opšte dobro?

- Posle Rija sam izabran za predsednika Programske komisije Olimpijskog komiteta Srbije. Već tada sam sa kolegama koje čine elitu srpskog sporta dao ideju da probamo da vratimo nacionalna priznanja trenerima. Pričali smo više puta u prethodnih pet godina, do sad nismo uspeli da pronađemo najbolji način i trenutak da to predstavimo. Božidar Maljković, predsednik OKS je uspeo da zakaže sastanak sa predsednikom Srbije na kom smo objasnili situaciju i sve argumentovali. Na kraju, Aleksandar Vučić je sa Vladom Republike Srbije doneo odluku da se ponovo uvedu nacionalna priznanja za trenere.

Da niste previše skromni, dosta ljudi nam je naglasilo da ste bili „lokomotiva” za ostvarenje ove ideje?

- Bio sam jedan od ljudi koji je inicirao i gurao, ali svakako ne bih mogao sam da nije bilo ljudi koji su me podržali, da nije bilo razgovore koje smo više puta vodili i u Ministarstvu omladine i sporta i Olimpijskom komitetu Srbije. Maljković je uspeo da okupi Dejana Savića, Gorana Obradovića i mene i da sa generalnim sekretarom Đorđem Višackim prezentujemo predsedniku Vučiću. Bio sam samo u boljoj poziciji od kolega koje nemaju nacionalno priznanje, jer ga nisam tražio za sebe, već za trenere koji su znamo i zašto ostali uskraćeni. Baš zato što znam koliko to priznanje znači svakom pojedincu, znam koliko će to trenerima, vrlo važnom šraf u mašineriji koja se zove sport, da olakša život i omogući bolji rad.

Biće ovo veliki motiv za mlade kolege osim motiva.

- Razlog zbog kog je ovo važno je i to da se svi mladi treneri koji žele da naprave karijere što više i što duže zadrže u Srbiji. Ono što Srbija nudi od benefita za vrhunske rezultate ima retko koja zemlja u Evropi i svetu. Nacionalna priznanja daju šansu velikom broju trenera da svoj kvalitet ostvari i na ovaj način.

Mnogim trenerima se u penzioni fond uplaćuju minimalna sredstva, ovim dobijaju i sigurnost da će im rezultati rada obezbediti mir za stare dane.

- Upravo je to i bio cilj. Čuli ste već za razne priče kako su vrhunski sportisti umirali maltene od gladi, ovo je način da svi imaju sigurnost i posle karijere, kad prođe žižna tačka interesovanja sportskog sveta za njih. I kod sportista i kod trenera dolaze mlađi, bolji, prodorniji, sa većim šansama. Neumitan je proces da se klubovi i sportski kolektivi se odriču starog, prihvataju nove i bolje trenere. A ko je već neko napravio takve rezultate na Olimpijskim igrama, evropskom i svetskom nivou prirodno je da imaju ovakvo priznanje – zaključio je Jović.