.jpg)
Љубазно се насмејао се на молбу једног од људи из обезбеђења у Штарк Арени. Наравно да није проблем да се потпише на неку од страница Партизановог календара за 2022. годину. Оног који „слави“ најуспешнију генерацију у историји српске клупске кошарке. Једину из наше земље која је стигла до европског трона. Давне 1992. у Истанбулу.
Узео је маркер у руке и док је окретао странице, на молбу навијача, узвратио питањем:
- Да ли ја могу да се потпишем на страну где је мој тата?
Наравно да може... Чак је и пожељно.
Неколико минута касније, сцену препричавамо Славиши Копривици. Некадашњег центра Партизана, ако је потребно подсећати и члана те чувене генерације тима из Хумске срели смо испред Арене, где је чекао свог сина Балшу. Јуниор је климајући главом потврђивао наше речи, па уз осмех, додао:
- Да знаш да се човек збунио.
Мада – нема ту баш ништа збуњујуће. Већ је потпуно генијално. Не јер син Славише Копривице игра у Партизану. Више јер је у Хумску дошао у сезони када се слави 30 година од европске титуле из Истанбула, на којој је печат и његовог оца. Још генијалније – 30 година касније, и Копривици јуниору тренер је Жељко Обрадовић.
Да ли у свему томе види некакву симболику, питамо Копривицу сениора.
- Да нам је неко причао, и Балши и мени, да ћемо да имамо истог тренера... Ја сам са Жељком био и саиграч.
Застао је па подсетио на још једну случајност:
- Чак је и сад у репрезентацији имао још једног мог тренера Светислава Пешића.
У сваком случају...
- Нисам могао ни да сањам да ће тако бити. Али, десило се. Било би лепо да за ових 30 година од Истанбула и они направе неки леп резултат. Да освоје нешто. Ако не, онда догодине. Боже, здравља.
НИЈЕ КОШАРКА ЈЕДИНА ТЕМА
Кажу да када су заједно не причају много о кошарци.
- Не много. Најнормалније – готово у глас су рекли.
Балша је додао и:
-После утакмице можда о неким детаљима, где бих могао да напредујем. Али, не причамо много. О ситницама и детаљима. Али, није нам то једина тема.
- Кошарка је део на који се осврнемо, прокоментаришемо. Има ту много других тема за разговоре – сложио се и отац.
За сада – како је рекао Славиша Копривица – све иде својим током.
- Раде, напредују као екипа. Али и индивидуално. Само здравље да их послужи и биће то све у реду.
Ако се већ помиње индивидуални напредак играча Партизана, он је можда чак највидиљивији управо код Балше. И тако је из утакмице у утакмицу. Поносни отац додаје:
- После неколико година у Америци, сада се први пут сусреће са неком организованом кошарком, професионалном. Како буде одмицала сезона, мислим да ће и он, али и цео тим, бити топ и да ће моћи да нападну трофеје.
Балша јако добро зна како је његов отац играо.
- Често гледамо неке старе снимке. Сада их је лакше пронаћи на интернету. И мој брат то проналази.
Каже и да му је једна утакмица му је посебно занимљива.
- Играли су против Кнора, баш 1992. Имао је неке финте на које сам „попадао“ од смеха јер је потпуно извео играче из њихових позиција. Те финте и неки шутеви са полудистанце су ми се баш допали. Знам какав је играч био и шта је све могао. Мислим да чак имамо и неке сличности. И покушавам те неке ствари и ја да урадим.
Презиме га не оптерећује. Јер га и његови тренери, који су игром случаја тренирали и његовог оца, не гледају као „сина Славише Копривице“. Већ...
СЛИЧНИ ПОКРЕТИ
Балша је неки сантиметар виши од оца. Ликом подсећа на њега, чак имају и сличну боју гласа. Али – да ли на сину види нешто своје када га гледа на терену, питамо Славишу.
- Има нешто по мало, неке покрете – каже уз осмех.
Мада...
- Он више игра на другој позицији него што сам ја играо. Атлетски је бољи од мене, то је сигурно. Постоје неки детаљи на којима још треба да поради, да технику усаврши, да би био још бољи играч.
- Гледају ме као још једног играча. И нема никакве додатне пресије. Увек се трудим да напорно радим и дам све од себе – каже Балша.
А нема ни „протекције“.
- Протекција код Жељка – уз гласан смех, онако реторички се запитао Славиша.
Шалу на страну...
- Све се добија добрим радом и правим приступом. Балша то зна.
Додао је и...
- Сам мора да се избори за своје место. А то може само вредним радом. Поготово јер је у доста младој екипи.
Ту је застао, па направио дигресију...
- Искрено да вам кажем, ми смо били и млађи. У сезони када смо били прваци Европе имали смо просек година мањи од 23. Нама је ту само Драгиша Шарић који је тада иамо 29 година, „кварио“ просек. Знате, ја сам са неких 17 година почео да играм за први тим Партизана. И онда слушам неког коментатора, који је у време када сам имао 23 године рекао: „Искусни Копривица“. А ја имам 23 године. Ваљда јер сам до тада већ играо шест сезона. Насмејао сам се и помислио: „Ала сам искусан“. Рекао је то као да сам имао 33.
Да ли је можда тај пут бољи или ипак овај који је изабрао Балша који се тек после колеџа отиснуо у професионалне воде, питамо.
- Он је другим путем ишао. Играо је у Америци девет година. Две године на колеџу. То смо мало скратили. Могао још, али је било боље за њега да сада уђе у професионалне воде, сениорске.
Са ове достанце, одлука је очигледно била права. Свакако, у правом тренутку.
- Поклопило се све. Да Балша дође у Партизан, да дође Жељко за тренера. Имају младу екипу, где је доста његових вршњака. Могу само да напредују, индивидуално и колективно као тим – закључио је Славиша Копривица.
СА ОЦА НА СИНА
Није Балша Копривица једини син неког бившег играча Партизана који је тренутно у Хумској. Истина, остали су доста млађи. И доста су талентовани.
Рецимо – син Предрага Даниловића игра за пионире црнобелих. у најмлађим селецијама тима из Хумске су и синови Дејана Томашевића, Ратка Варде, Александра Павловића... Ту је и дечак из „оне“ лозе Ђорђевића – Реља, коме је Александар Ђорђевић стриц.
Можемо да поменемо и синове оних који у каријери нису прошли кроз Партизан. Урош, син Александра Трифуновића, је увелико стандардни првотимац, док је Лука – наследник Драгана Тарлаћа – тренутно ангажован у Дунаву из Старе Пазове.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
