Драган Џајић: Звезда је громада, симбол и институција!

Онамо – амо, кроз грање и небо, легенда је рођена, у славу братства, фудбала и људи – Драган Џајић постао је национале, као нико други.

Тако је одлучио човек, не само фудбала, ношен и разумом и срцем да је Џаја потребан људима, а драг као новорођенче; имају осећаји који никад не варају!

Ето, тако, и никако другачије.

Ехо је стигао преко Уругваја, Аргентине, Бразила, потом Париза, Лондона и Рима… све до Београда, Уба и Бањалуке; дуг је био пут, дуг, дуг, дуг…

Лете сећања, нису крило гаврана већ лабуда и орла на сусрете с Драганом Џајићем, а мере се већ деценијама и деценијама.

Играла Звезда у Бањалуци против Борца, година 1970., цели град хоће на Градски стадион, више од 20.000 људи збило се на трибинама Борчеве лепотице. Мој друг Богдан и ја, лицем у лице са Драганом Џајићем који се пробија кроз масу света, сви би да га дотакну, а он каже:

- Хвала вам до неба на свему овоме што сте нам овде приуштили!

Много, много, много година касније, чини ми се да је било у лепом ресторану на Кошутњаку, рекао ми је ово:

- С почетка седамдесетих година, Звезда била у замаху, играли смо пред препуним стадионом против Борца у Бањалуци. Водили смо 1:0, а минут – два пре краја Борац је изједначио. Погрешила је наша одбрана. Љутито сам шутнуо лопту преко целог терена. Миљан ми је рекао: „Немој то да радиш, ово је град спорта и фудбала, овде те сви поштују и цене. Замериће ти што ниси велики у тренутку кад ти је тешко. Бања Лука се мора поштовати, Борац такође…” Одјурио сам по лопту и донео је на центар. Имам утисак да нико то није ни приметио. Али све ово говори како су Борац и Бања Лука доживљавали Црвену звезду…

Михољско лето показивало је, ретко где као у Београду, своје право лице, посвуда расположени људи, тамо у парку деца се разиграла, а Драган Џајић у друштву пријатеља Моме први пут прича о 5. фебруару 2008. који му је из темеља променио живот.

- Можда ће ово бити моја најтежа битка живота чиста као сунце, победићу не само због себе, већ због свих Џајића, због моје Звезде, због наше Србије…

Док збори загледа у пожутеле крошње храстова, куцка прстима по столу, Момо одсутно кашљуца, мени је остала цигарета, жари, она је небо. Доћи ће касније дан који ће све оно, о чему се усудио да пише нико други него Спортски журнал, показати као истина.

Ниједан наш сусрет није могао да прође без сећања на Уб и отворена душа према свему и свачему у Београду:

- Ништа није лепше од детињства, тако ја и данас доживљавам своје одрастање на Убу, а нико није тако горд и поносан као Београд. Нико никад неће бити тако и толико достојанствен као Звезда. То су одреднице мог живота, заједно са мојом породицом супругом Бранком, кћеркама Сањом и Драганом, унучадима Луком, Огњеном, Видом…

Миљан Миљанић оставио је трага у Џајином животу…

- Миљан је најбољи тренер којег сам кроз своју каријеру срео. Све је знао кад је реч о фудбалу и људима који му припадају. Био је непогрешив у оценама и проценама. Створио је Звезду коју је тада знала цела Европа, од имена до презимена: Ратомир Дујковић, Милован Ђорић, Живорад Јевтић, Мирослав Павловић, Кирил Дојчиновски, Бранко Кленковски, Зоран Антонијевић, Стеван Остојић, Војин Лазаревић, Јован Аћимовић и ја, уз оне који су пристизали и израсли такође у асове: Станислав Караси, Слободан Јанковић, Зоран Филиповић, Владимир Петровић, Дуле Савић… Сви ми, на посредан и непосредан начин, било смо Чичино дело…

О, да… Дубок уздах:

- Никад нисам прежалио што заједно са њим нисам отишао у Реал, али свима сам све опростио. Памтим и данас да сам као гост играо за Реал на опроштају легендарног Франциска Гента, он ми је предао и свој дрес, био је то и знак да ћу га ја заменити на левој страни, испраћајући ме из Мадрида то ми је и рекао… Шта се касније догодило, сам Бог зна, имају у животу и снови који се никад не остваре…

Бројни велики и светски асови уврстили су га у свој идеалан тим, чувен као „репрезентација светa”…

- Поносан сам да су то учинили Лав Јашин, Ђанчито Факети, Ференц Пушкаш, Еузебио, …, који су обележили историју фудбала, били симболи ове прелепе игре. То је јачало и мој углед, али и углед Звезде, Београда, Југославије, Србије… Све ово речено дало је и посебан печат мом фудбалском трајању од готово 60 година.

Последњи утисци су увек најјачи, о избору у Јужној Америци, кад је уврштен у идеалан тим Европе…

- Кад сам ујутро у Журналу, којим ми почиње дан, прочитао да сам уврштен у идеалан тим Европе био сам, истовремено, изненађен и радостан. Погледајте то друштво Бекенбауер, Кројф, Милер, Брајтнер,…, фудбалске громаде. Исти дан сам се уверио да је та вест имала огроман одјек, звали су ме бројни пријатељи и честитали, одјек је био и у јавности, из Бањалуке су ми јавили да је та вест дочекана са великим одушевљењем, исто и у мом родном Убу, објавили су је и у Хрватској, Северној Македонији, Црној Гори. Хвала свима!

Шта се данас дешава у Црвеној звезди? Џаја, мртав – хладан, каже:

- Звезда је громада. Нико и ништа, бар мене што се тиче, не може са њом да се пореди, а поготово да буде изнад ње, ма ко да био, и ма како се звао… Постижемо готово историјске успехе, играмо у Европи и бранимо част и Београда и Србије, поново смо цењени и поштовани у великом фудбалском свету, све друго су мале или велике трзавице које носи живот, све се то сусреће тамо где су високо креативни људи. Звезда је Звезда, симбол и институција, тако је било, тако ће и остати…

Тамо неке године, ноћ се нечујно спуштала над Београдом. Моје га очи нису виделе безмало две године, а тај град, Београд, носим у срцу иако никад не могу да објасним ту страст на прави начин. Не кажу ли људи, да  кад их почну сустизати године, тај се осећај зове – љубав. Говорим то и Драгану Џајићу, а његово лице се развукло у широк осмех:

- Кажем исто, али мало другачије, ко Београд није волео и не зна шта је – права љубав!

Мене је чекао пут за Бањалуку…