Dragan Džajić: Zvezda je gromada, simbol i institucija!

Onamo – amo, kroz granje i nebo, legenda je rođena, u slavu bratstva, fudbala i ljudi – Dragan Džajić postao je nacionale, kao niko drugi.

Tako je odlučio čovek, ne samo fudbala, nošen i razumom i srcem da je Džaja potreban ljudima, a drag kao novorođenče; imaju osećaji koji nikad ne varaju!

Eto, tako, i nikako drugačije.

Eho je stigao preko Urugvaja, Argentine, Brazila, potom Pariza, Londona i Rima… sve do Beograda, Uba i Banjaluke; dug je bio put, dug, dug, dug…

Lete sećanja, nisu krilo gavrana već labuda i orla na susrete s Draganom Džajićem, a mere se već decenijama i decenijama.

Igrala Zvezda u Banjaluci protiv Borca, godina 1970., celi grad hoće na Gradski stadion, više od 20.000 ljudi zbilo se na tribinama Borčeve lepotice. Moj drug Bogdan i ja, licem u lice sa Draganom Džajićem koji se probija kroz masu sveta, svi bi da ga dotaknu, a on kaže:

- Hvala vam do neba na svemu ovome što ste nam ovde priuštili!

Mnogo, mnogo, mnogo godina kasnije, čini mi se da je bilo u lepom restoranu na Košutnjaku, rekao mi je ovo:

- S početka sedamdesetih godina, Zvezda bila u zamahu, igrali smo pred prepunim stadionom protiv Borca u Banjaluci. Vodili smo 1:0, a minut – dva pre kraja Borac je izjednačio. Pogrešila je naša odbrana. Ljutito sam šutnuo loptu preko celog terena. Miljan mi je rekao: „Nemoj to da radiš, ovo je grad sporta i fudbala, ovde te svi poštuju i cene. Zameriće ti što nisi veliki u trenutku kad ti je teško. Banja Luka se mora poštovati, Borac takođe…” Odjurio sam po loptu i doneo je na centar. Imam utisak da niko to nije ni primetio. Ali sve ovo govori kako su Borac i Banja Luka doživljavali Crvenu zvezdu…

Miholjsko leto pokazivalo je, retko gde kao u Beogradu, svoje pravo lice, posvuda raspoloženi ljudi, tamo u parku deca se razigrala, a Dragan Džajić u društvu prijatelja Mome prvi put priča o 5. februaru 2008. koji mu je iz temelja promenio život.

- Možda će ovo biti moja najteža bitka života čista kao sunce, pobediću ne samo zbog sebe, već zbog svih Džajića, zbog moje Zvezde, zbog naše Srbije…

Dok zbori zagleda u požutele krošnje hrastova, kucka prstima po stolu, Momo odsutno kašljuca, meni je ostala cigareta, žari, ona je nebo. Doći će kasnije dan koji će sve ono, o čemu se usudio da piše niko drugi nego Sportski žurnal, pokazati kao istina.

Nijedan naš susret nije mogao da prođe bez sećanja na Ub i otvorena duša prema svemu i svačemu u Beogradu:

- Ništa nije lepše od detinjstva, tako ja i danas doživljavam svoje odrastanje na Ubu, a niko nije tako gord i ponosan kao Beograd. Niko nikad neće biti tako i toliko dostojanstven kao Zvezda. To su odrednice mog života, zajedno sa mojom porodicom suprugom Brankom, kćerkama Sanjom i Draganom, unučadima Lukom, Ognjenom, Vidom…

Miljan Miljanić ostavio je traga u Džajinom životu…

- Miljan je najbolji trener kojeg sam kroz svoju karijeru sreo. Sve je znao kad je reč o fudbalu i ljudima koji mu pripadaju. Bio je nepogrešiv u ocenama i procenama. Stvorio je Zvezdu koju je tada znala cela Evropa, od imena do prezimena: Ratomir Dujković, Milovan Đorić, Živorad Jevtić, Miroslav Pavlović, Kiril Dojčinovski, Branko Klenkovski, Zoran Antonijević, Stevan Ostojić, Vojin Lazarević, Jovan Aćimović i ja, uz one koji su pristizali i izrasli takođe u asove: Stanislav Karasi, Slobodan Janković, Zoran Filipović, Vladimir Petrović, Dule Savić… Svi mi, na posredan i neposredan način, bilo smo Čičino delo…

O, da… Dubok uzdah:

- Nikad nisam prežalio što zajedno sa njim nisam otišao u Real, ali svima sam sve oprostio. Pamtim i danas da sam kao gost igrao za Real na oproštaju legendarnog Franciska Genta, on mi je predao i svoj dres, bio je to i znak da ću ga ja zameniti na levoj strani, ispraćajući me iz Madrida to mi je i rekao… Šta se kasnije dogodilo, sam Bog zna, imaju u životu i snovi koji se nikad ne ostvare…

Brojni veliki i svetski asovi uvrstili su ga u svoj idealan tim, čuven kao „reprezentacija sveta”…

- Ponosan sam da su to učinili Lav Jašin, Đančito Faketi, Ferenc Puškaš, Euzebio, …, koji su obeležili istoriju fudbala, bili simboli ove prelepe igre. To je jačalo i moj ugled, ali i ugled Zvezde, Beograda, Jugoslavije, Srbije… Sve ovo rečeno dalo je i poseban pečat mom fudbalskom trajanju od gotovo 60 godina.

Poslednji utisci su uvek najjači, o izboru u Južnoj Americi, kad je uvršten u idealan tim Evrope…

- Kad sam ujutro u Žurnalu, kojim mi počinje dan, pročitao da sam uvršten u idealan tim Evrope bio sam, istovremeno, iznenađen i radostan. Pogledajte to društvo Bekenbauer, Krojf, Miler, Brajtner,…, fudbalske gromade. Isti dan sam se uverio da je ta vest imala ogroman odjek, zvali su me brojni prijatelji i čestitali, odjek je bio i u javnosti, iz Banjaluke su mi javili da je ta vest dočekana sa velikim oduševljenjem, isto i u mom rodnom Ubu, objavili su je i u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori. Hvala svima!

Šta se danas dešava u Crvenoj zvezdi? Džaja, mrtav – hladan, kaže:

- Zvezda je gromada. Niko i ništa, bar mene što se tiče, ne može sa njom da se poredi, a pogotovo da bude iznad nje, ma ko da bio, i ma kako se zvao… Postižemo gotovo istorijske uspehe, igramo u Evropi i branimo čast i Beograda i Srbije, ponovo smo cenjeni i poštovani u velikom fudbalskom svetu, sve drugo su male ili velike trzavice koje nosi život, sve se to susreće tamo gde su visoko kreativni ljudi. Zvezda je Zvezda, simbol i institucija, tako je bilo, tako će i ostati…

Tamo neke godine, noć se nečujno spuštala nad Beogradom. Moje ga oči nisu videle bezmalo dve godine, a taj grad, Beograd, nosim u srcu iako nikad ne mogu da objasnim tu strast na pravi način. Ne kažu li ljudi, da  kad ih počnu sustizati godine, taj se osećaj zove – ljubav. Govorim to i Draganu Džajiću, a njegovo lice se razvuklo u širok osmeh:

- Kažem isto, ali malo drugačije, ko Beograd nije voleo i ne zna šta je – prava ljubav!

Mene je čekao put za Banjaluku…