СЕЋАЊА - Деценија од европског сребра Орлова у Арени

Прошла је тачно деценија од како је Београдска арена грмела у славу рукомета, клицала невероватним одбранама Дарка Станића, произведеног баш на овом првенству у министра одбране, головима, Илића, Вујина, Никчевића, Продановића, проигравањима Далибора Чутуре, смирености Манојловића, Вучковића, увек без длаке на језику Стојковићу и осталим момцима које је са клупе предводио Веселин Вуковић.... Време кад се тражила улазница више, кад је мало било и 20.000 места у Арени за све који су желели да их виде на делу.

Од победе над Пољском у групи у, тада Пиониру, придобијали су са сваком следећом утакмицом у почетку уздржану публику, да би кулминацију узавреле атмосфере доживели у полуфиналу против Хрватске са Балићем, Дувњаком, Копљарем.

Момир Илић је био капитен те генерације, најкориснији играч првенства, уз чудесног Дарка Станића као најбољег голмана члан идеалног тима турнира.

Пре десет година, на данашњи дан, под сводовима Арене, Моша је, са шајкачама на глави извео сребрне на постоље, а која му је прва мисао данас кад се сети свега?

- Невероватан осећај пред полуфинале са Хрватском. Био је огроман притисак. Невероватна емоција је владала тих дана, у утакмици, за нас, у том тренутку, бити или не бити. – прича Моша – Изнели смо то као тим, до краја... Јесте да прво полувреме није било тако добро. Сећам се… тренутка… полувремена…када је кованица погодила Жарка Шешума у око. То нас је још више ујединило да одиграмо јако добро у наставку. Дарко Станић је добро бранио, а ми смо на крају заслужено ушли у финале.

Кад гледате снимке полуфинала и финала каква сећања навиру?

- Увек, 27. јануара, на Светог Саву, гледам утакмицу против Хрватске и плачем. Рекордно, 22. 000 људи у Арени. Сви су ме питали кад сам се тад вратио у Кил, каква је оно атмосфера, шта је оно било. Незапамћено, Увек ми суза крене кад гледам ту утакмицу. Има и на Јутјубу кратких клипова...

Разговарајући уочи финала против Данаца, које сте већ били добили у групи, деловали сте толико уморно…

- После утакмице са Хрватском било је превелико емотивно пражњење, самим тим и јако тешко за играње финале. Деловало је све близу, али нисмо имали снаге, енергије, чак се и публика у полуфиналу толико истрошила, да за финале није била иста атмосфера.

Били сте најкориснији играч, Дарко најбољи голман шампионата…

- Србија је била најбољи тим – узвраћа Момир Илић.

Јединствено првенство, на коме је Србија, у главама играча, била тим?

- Сећам се тих дана почетком јануара 2012. како су сви играчи били „спојени”. Били смо смештени у Ковилову, нисмо желели присуство других људи, желели смо да будемо сами. Одвојили смо се од породица да бисмо живели тај сан. Највећи успех у мојој каријери је та сребрна медаља (иако има две Лиге шампиона, титуле у Немачкој, Мађарској…) Био је то историјски успех за Србију, наш рукомет. Тадашњи председник Савеза, Веља Марјановић, је две, три године пре тога стално говорио :“Идемо на медаљу у Београду, то нам је циљ”. Зацртали смо то и, хвала Богу, остварили.

Тренутак кад сте у главама преломили да можете до медаље?

- Од старта, победе над Пољском, а кључна је, мислим, била победа у групи над Данском. Та утакмица нам је дала ветар у леђа, видели смо да смо јаки да се носимо са том невероватном екипом.

Често вам се спочитава, а и ви то носите као „рану на срцу” да сте медаљу освојили јер сте били домаћини?

- То је код нас Срба невероватно да желимо да омаловажимо нечији успех. Вероватно смо ми под утиском тих изјава. Поштујемо ми свачији успех, али и свој, јако добро, јер знамо колико је иза тога труда, зноја, туге, радости и зато нас чини поноснима.

Анегдота око полуфинала, финала?

- О томе може књига да се пише. То би онда било право сведочанство нашег пута.  Сви тренуци у Ковилову, људи који су нам били подршка. Сећам се, за мене најлепшег тренутка, кад смо изашли на доделу медаља. Ево десет година је прошло, оматорили смо, али осећај је и даље прелеп, остаје за цео живот – каже капитен сребрних Орлова.

Планирали су да јубилеј обележе окупљањем у бази у Ковилову, потом оду и на финале у Будимпешту, али су због коронавируса све одложили за мало повољније време.