SEĆANjA - Decenija od evropskog srebra Orlova u Areni

Prošla je tačno decenija od kako je Beogradska arena grmela u slavu rukometa, klicala neverovatnim odbranama Darka Stanića, proizvedenog baš na ovom prvenstvu u ministra odbrane, golovima, Ilića, Vujina, Nikčevića, Prodanovića, proigravanjima Dalibora Čuture, smirenosti Manojlovića, Vučkovića, uvek bez dlake na jeziku Stojkoviću i ostalim momcima koje je sa klupe predvodio Veselin Vuković.... Vreme kad se tražila ulaznica više, kad je malo bilo i 20.000 mesta u Areni za sve koji su želeli da ih vide na delu.

Od pobede nad Poljskom u grupi u, tada Pioniru, pridobijali su sa svakom sledećom utakmicom u početku uzdržanu publiku, da bi kulminaciju uzavrele atmosfere doživeli u polufinalu protiv Hrvatske sa Balićem, Duvnjakom, Kopljarem.

Momir Ilić je bio kapiten te generacije, najkorisniji igrač prvenstva, uz čudesnog Darka Stanića kao najboljeg golmana član idealnog tima turnira.

Pre deset godina, na današnji dan, pod svodovima Arene, Moša je, sa šajkačama na glavi izveo srebrne na postolje, a koja mu je prva misao danas kad se seti svega?

- Neverovatan osećaj pred polufinale sa Hrvatskom. Bio je ogroman pritisak. Neverovatna emocija je vladala tih dana, u utakmici, za nas, u tom trenutku, biti ili ne biti. – priča Moša – Izneli smo to kao tim, do kraja... Jeste da prvo poluvreme nije bilo tako dobro. Sećam se… trenutka… poluvremena…kada je kovanica pogodila Žarka Šešuma u oko. To nas je još više ujedinilo da odigramo jako dobro u nastavku. Darko Stanić je dobro branio, a mi smo na kraju zasluženo ušli u finale.

Kad gledate snimke polufinala i finala kakva sećanja naviru?

- Uvek, 27. januara, na Svetog Savu, gledam utakmicu protiv Hrvatske i plačem. Rekordno, 22. 000 ljudi u Areni. Svi su me pitali kad sam se tad vratio u Kil, kakva je ono atmosfera, šta je ono bilo. Nezapamćeno, Uvek mi suza krene kad gledam tu utakmicu. Ima i na Jutjubu kratkih klipova...

Razgovarajući uoči finala protiv Danaca, koje ste već bili dobili u grupi, delovali ste toliko umorno…

- Posle utakmice sa Hrvatskom bilo je preveliko emotivno pražnjenje, samim tim i jako teško za igranje finale. Delovalo je sve blizu, ali nismo imali snage, energije, čak se i publika u polufinalu toliko istrošila, da za finale nije bila ista atmosfera.

Bili ste najkorisniji igrač, Darko najbolji golman šampionata…

- Srbija je bila najbolji tim – uzvraća Momir Ilić.

Jedinstveno prvenstvo, na kome je Srbija, u glavama igrača, bila tim?

- Sećam se tih dana početkom januara 2012. kako su svi igrači bili „spojeni”. Bili smo smešteni u Kovilovu, nismo želeli prisustvo drugih ljudi, želeli smo da budemo sami. Odvojili smo se od porodica da bismo živeli taj san. Najveći uspeh u mojoj karijeri je ta srebrna medalja (iako ima dve Lige šampiona, titule u Nemačkoj, Mađarskoj…) Bio je to istorijski uspeh za Srbiju, naš rukomet. Tadašnji predsednik Saveza, Velja Marjanović, je dve, tri godine pre toga stalno govorio :“Idemo na medalju u Beogradu, to nam je cilj”. Zacrtali smo to i, hvala Bogu, ostvarili.

Trenutak kad ste u glavama prelomili da možete do medalje?

- Od starta, pobede nad Poljskom, a ključna je, mislim, bila pobeda u grupi nad Danskom. Ta utakmica nam je dala vetar u leđa, videli smo da smo jaki da se nosimo sa tom neverovatnom ekipom.

Često vam se spočitava, a i vi to nosite kao „ranu na srcu” da ste medalju osvojili jer ste bili domaćini?

- To je kod nas Srba neverovatno da želimo da omalovažimo nečiji uspeh. Verovatno smo mi pod utiskom tih izjava. Poštujemo mi svačiji uspeh, ali i svoj, jako dobro, jer znamo koliko je iza toga truda, znoja, tuge, radosti i zato nas čini ponosnima.

Anegdota oko polufinala, finala?

- O tome može knjiga da se piše. To bi onda bilo pravo svedočanstvo našeg puta.  Svi trenuci u Kovilovu, ljudi koji su nam bili podrška. Sećam se, za mene najlepšeg trenutka, kad smo izašli na dodelu medalja. Evo deset godina je prošlo, omatorili smo, ali osećaj je i dalje prelep, ostaje za ceo život – kaže kapiten srebrnih Orlova.

Planirali su da jubilej obeleže okupljanjem u bazi u Kovilovu, potom odu i na finale u Budimpeštu, ali su zbog koronavirusa sve odložili za malo povoljnije vreme.