Времеплов: Гол у Франкфурту је био Шкијин живот (ВИДЕО)

Пише: Милорад Бјелогрлић

Били су кошаркаши Босне шампиони Европе 1979., Сарајево и Жељезничар су били прваци СФРЈ. У Сарајеву је Јуре Франко освојио прву зимску олимпијску медаљу 1984. за Југославију, пред рат је било „милион” антиратних протеста, али никада град на Миљацки није доживео такво весеље као 13. фебруара 1974. године. Лудило.

Те вечери се репрезентација Југославије победом над Шпанијом (1:0) пласирала на Светско првенство у Немачкој. Тако је то било онда, а о томе пишем са не малом сетом. Утакмица која несумњиво спада у обавезну лектиру југословенског фудбала.

Стрелац јединог гола на чувеном мечу у Франкфурту био је управо Сарајлија, Илиџанац Јосип Каталински, легендарни Шкија. Кварт у којем је живела фамилија Каталински се звао Вреоца, где је некада била фабрика бицикла „Ласта”.

Оскудица је била породични жиг. Ту је и одрастао и почео да игра фудбал у Игману са Илиџе. Афирмацију је стекао у Жељезничару из којег је стигао до дреса репрезентације Југославије. Касније је отишао у Ницу где је завршио каријеру.

Када се 1990. године из Нице вратио у Жељезничар и преузео функцију директора клуба, увео је једну новину коју се допала сарајевским журналистима.

Надимак по школском скечу

Многи мисле да је Јосип Каталински добио надимак Шкија по чувеном херцеговачком дувану. Међутим, греше.

Надимак Шкија је настао још у Основној школи када је извео један скеч по извесном Шкији. Тада је до суза насмејао школске другаре који су га прозвали Шкија, надимак којег је поносно носио цели живот.

Као пионир са 15 година требао је да заигра за јуниоре, али му је био неопходан лекарски преглед.

Уместо тога од свог, две године старијег другара Јове Радојевића је узео његов родни лист и био регистрован као Јово. Тако је као дете и почео да игра „велики” фудбал.

Пошто су у то време утакмице најчешће игране недељом, Жељо је уобичајене конференције за новинаре држао петком у шест након последњег тренинга пред утакмицу. После официјелног дела, дружење би се настављало у кафани до ситних сати и ту се разговарало о свему и свачему.

– Гол у Франкфурту је имао предигру. Пре те утакмице смо у децембру играли у Атини против Грчке и требала нам је победа од два разлике. Већ у 15. минуту смо водили 2:0. Међутим, Грци су до полувремена изједначили, а други гол сам постигао ја, али у нашу мрежу. Марић ми је финишу полувремена додао лопту на ивици шеснаестерца. Вратио сам му је и не гледајући где је. Када сам погледао видео сам да лопта улази у мрежу, а Мара трчи за њом. Тада је искључен и Бајевић па смо остали са играчем мање. Ужас. Срећом, Караси је у последњем минуту постигао четврти гол и вратио ме из „мртвих”. Омогућио нам мајсторицу против Шпанаца. Ти дани су ми били најтежи у животу. Када сам видео лопту у голу дошло ми је да се убијем. Данима нисам излазио из куће. Било ме срамота да се појавим у раји – објашњавао је Каталински.

Каталински је био човек фудбала. По цео дан би мислио само о њему и причао. Волео је и да се присети играчких дана. Као млад новинар, радознао, пун жеље да сазнам све о њему у тим дружењима сам га стално нешто питкао.

Био сам поносан на пријатељство са њим. Било је то време када су фудбал и људовање били високо рангирани, а поштење сматрало као врлина.

Састајали смо се петком редовно. У детаље ми је причао више пута о мајсторици, а ја памтио као слон, сваки детаљ. Скоро да сам и сам био актер утакмице на Валд стадиону, а не да сам је гледао на ТВ. Како и не бих када сам био досадан „к’о стеница”.

Шкија није имао душе да ме одбије па ми је више пута причао. Порази се заборављају, а победе препричавају безброј пута. Такав тријумф среће се доживљава једном у животу. Гол у Франкфурту је био Шкијин живот.

– Тринаести минут, тринаестог јануара те 1974. ми је сигурно најдражи тренутак у животу. Судија Лоро је досудио слободан ударац за нас са десне стране. Помислио сам, одох да га дам. Буљан и Облак су се договарали ко ће да центрира. Урадио је то перфектно Ико (Буљан), а ја скочио колико сам могао, шутирао главом, а Ирибар кратко одбио лопту. Био сам у паду и поново шутирао из волеја под пречку. Као што сам у Атини помислио да се убијем када сам затресао нашу мрежу, тако сам сада мислио да ће ми срце искочити од среће. Никада нисам био толико радостан – Каталински није имао дилему који му је најдражи гол у каријери и када је био најсрећнији у животу.

Власник огромног срца. Та каријера и тај живот су писали историју, а фудбал је као и животи већине нас богат изневереним надама и пропуштеним приликама.

Југославија је у Немачкој је била тек осма, а две године касније у полуфиналу Европског првенства је поражена од Немачке (2:4) иако је имала предност од 2:0.

– Та генерација није постигла ништа значајније, а имали смо квалитет за највише домете. У Немачкој је „фрка” настала због неисплаћених премија, две године у Београду смо једноставно изгорели. Када је требало да приведемо крају добијену утакмицу стали смо. Ни данас ми није јасно зашто. Никада нећу прежалити што нисмо стигли до финала, а још смо играли у Београду – није Шкија крио тугу због пропуштених шанси да и са репрезентацијом стигне до неког трофеја.

Неспорно је да радосни догађаји могу да врате драге, заборављене особе, њихове судбине, среће, несреће, дружење са њима. Јосип Каталински већ одавно прекопава рајске долине.

Особа која је живела и умрла усправно. Шкија је био добар, частан и честит човек. Сарајевски мангуп, даса, другар, кафански лаф, увек позитивац, храбар. Имао је и редак таленат за пријатељство, увек од речи.

Доживео је славу фудбалера, а никада препотентан, уображен, муљатор. Ако је и имао неке мане онда су и оне биле чедне. Заслужено освојена позиција у срцима свих југословенских генерација.

Тријумф у Франкфурту још увек краси сећања људи у шестој и седмој деценији живота. Легендарна утакмица из нашег детињства.

„У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци”, написа давно Његош у „Горском вијенцу”. Истина. У време када је рат почео да бесни у Сарајеву, када је глава свакодневно била у торби, Јосип Каталински је из опкољеног града по којем су немилице падале гранате „извукао” мноштво људи, без обзира на веру и нацију.

Међу њима су и некадашњи кошаркашки репрезентативац Зоран Мароевић, али и потписник ових редова. Такве ствари се не заборавављају. Зато нека остане записано Шкији у част.