Vremeplov: Gol u Frankfurtu je bio Škijin život (VIDEO)

Piše: Milorad Bjelogrlić

Bili su košarkaši Bosne šampioni Evrope 1979., Sarajevo i Željezničar su bili prvaci SFRJ. U Sarajevu je Jure Franko osvojio prvu zimsku olimpijsku medalju 1984. za Jugoslaviju, pred rat je bilo „milion” antiratnih protesta, ali nikada grad na Miljacki nije doživeo takvo veselje kao 13. februara 1974. godine. Ludilo.

Te večeri se reprezentacija Jugoslavije pobedom nad Španijom (1:0) plasirala na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Tako je to bilo onda, a o tome pišem sa ne malom setom. Utakmica koja nesumnjivo spada u obaveznu lektiru jugoslovenskog fudbala.

Strelac jedinog gola na čuvenom meču u Frankfurtu bio je upravo Sarajlija, Ilidžanac Josip Katalinski, legendarni Škija. Kvart u kojem je živela familija Katalinski se zvao Vreoca, gde je nekada bila fabrika bicikla „Lasta”.

Oskudica je bila porodični žig. Tu je i odrastao i počeo da igra fudbal u Igmanu sa Ilidže. Afirmaciju je stekao u Željezničaru iz kojeg je stigao do dresa reprezentacije Jugoslavije. Kasnije je otišao u Nicu gde je završio karijeru.

Kada se 1990. godine iz Nice vratio u Željezničar i preuzeo funkciju direktora kluba, uveo je jednu novinu koju se dopala sarajevskim žurnalistima.

Nadimak po školskom skeču

Mnogi misle da je Josip Katalinski dobio nadimak Škija po čuvenom hercegovačkom duvanu. Međutim, greše.

Nadimak Škija je nastao još u Osnovnoj školi kada je izveo jedan skeč po izvesnom Škiji. Tada je do suza nasmejao školske drugare koji su ga prozvali Škija, nadimak kojeg je ponosno nosio celi život.

Kao pionir sa 15 godina trebao je da zaigra za juniore, ali mu je bio neophodan lekarski pregled.

Umesto toga od svog, dve godine starijeg drugara Jove Radojevića je uzeo njegov rodni list i bio registrovan kao Jovo. Tako je kao dete i počeo da igra „veliki” fudbal.

Pošto su u to vreme utakmice najčešće igrane nedeljom, Željo je uobičajene konferencije za novinare držao petkom u šest nakon poslednjeg treninga pred utakmicu. Posle oficijelnog dela, druženje bi se nastavljalo u kafani do sitnih sati i tu se razgovaralo o svemu i svačemu.

– Gol u Frankfurtu je imao predigru. Pre te utakmice smo u decembru igrali u Atini protiv Grčke i trebala nam je pobeda od dva razlike. Već u 15. minutu smo vodili 2:0. Međutim, Grci su do poluvremena izjednačili, a drugi gol sam postigao ja, ali u našu mrežu. Marić mi je finišu poluvremena dodao loptu na ivici šesnaesterca. Vratio sam mu je i ne gledajući gde je. Kada sam pogledao video sam da lopta ulazi u mrežu, a Mara trči za njom. Tada je isključen i Bajević pa smo ostali sa igračem manje. Užas. Srećom, Karasi je u poslednjem minutu postigao četvrti gol i vratio me iz „mrtvih”. Omogućio nam majstoricu protiv Španaca. Ti dani su mi bili najteži u životu. Kada sam video loptu u golu došlo mi je da se ubijem. Danima nisam izlazio iz kuće. Bilo me sramota da se pojavim u raji – objašnjavao je Katalinski.

Katalinski je bio čovek fudbala. Po ceo dan bi mislio samo o njemu i pričao. Voleo je i da se priseti igračkih dana. Kao mlad novinar, radoznao, pun želje da saznam sve o njemu u tim druženjima sam ga stalno nešto pitkao.

Bio sam ponosan na prijateljstvo sa njim. Bilo je to vreme kada su fudbal i ljudovanje bili visoko rangirani, a poštenje smatralo kao vrlina.

Sastajali smo se petkom redovno. U detalje mi je pričao više puta o majstorici, a ja pamtio kao slon, svaki detalj. Skoro da sam i sam bio akter utakmice na Vald stadionu, a ne da sam je gledao na TV. Kako i ne bih kada sam bio dosadan „k’o stenica”.

Škija nije imao duše da me odbije pa mi je više puta pričao. Porazi se zaboravljaju, a pobede prepričavaju bezbroj puta. Takav trijumf sreće se doživljava jednom u životu. Gol u Frankfurtu je bio Škijin život.

– Trinaesti minut, trinaestog januara te 1974. mi je sigurno najdraži trenutak u životu. Sudija Loro je dosudio slobodan udarac za nas sa desne strane. Pomislio sam, odoh da ga dam. Buljan i Oblak su se dogovarali ko će da centrira. Uradio je to perfektno Iko (Buljan), a ja skočio koliko sam mogao, šutirao glavom, a Iribar kratko odbio loptu. Bio sam u padu i ponovo šutirao iz voleja pod prečku. Kao što sam u Atini pomislio da se ubijem kada sam zatresao našu mrežu, tako sam sada mislio da će mi srce iskočiti od sreće. Nikada nisam bio toliko radostan – Katalinski nije imao dilemu koji mu je najdraži gol u karijeri i kada je bio najsrećniji u životu.

Vlasnik ogromnog srca. Ta karijera i taj život su pisali istoriju, a fudbal je kao i životi većine nas bogat izneverenim nadama i propuštenim prilikama.

Jugoslavija je u Nemačkoj je bila tek osma, a dve godine kasnije u polufinalu Evropskog prvenstva je poražena od Nemačke (2:4) iako je imala prednost od 2:0.

– Ta generacija nije postigla ništa značajnije, a imali smo kvalitet za najviše domete. U Nemačkoj je „frka” nastala zbog neisplaćenih premija, dve godine u Beogradu smo jednostavno izgoreli. Kada je trebalo da privedemo kraju dobijenu utakmicu stali smo. Ni danas mi nije jasno zašto. Nikada neću prežaliti što nismo stigli do finala, a još smo igrali u Beogradu – nije Škija krio tugu zbog propuštenih šansi da i sa reprezentacijom stigne do nekog trofeja.

Nesporno je da radosni događaji mogu da vrate drage, zaboravljene osobe, njihove sudbine, sreće, nesreće, druženje sa njima. Josip Katalinski već odavno prekopava rajske doline.

Osoba koja je živela i umrla uspravno. Škija je bio dobar, častan i čestit čovek. Sarajevski mangup, dasa, drugar, kafanski laf, uvek pozitivac, hrabar. Imao je i redak talenat za prijateljstvo, uvek od reči.

Doživeo je slavu fudbalera, a nikada prepotentan, uobražen, muljator. Ako je i imao neke mane onda su i one bile čedne. Zasluženo osvojena pozicija u srcima svih jugoslovenskih generacija.

Trijumf u Frankfurtu još uvek krasi sećanja ljudi u šestoj i sedmoj deceniji života. Legendarna utakmica iz našeg detinjstva.

„U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci”, napisa davno Njegoš u „Gorskom vijencu”. Istina. U vreme kada je rat počeo da besni u Sarajevu, kada je glava svakodnevno bila u torbi, Josip Katalinski je iz opkoljenog grada po kojem su nemilice padale granate „izvukao” mnoštvo ljudi, bez obzira na veru i naciju.

Među njima su i nekadašnji košarkaški reprezentativac Zoran Maroević, ali i potpisnik ovih redova. Takve stvari se ne zaboravavljaju. Zato neka ostane zapisano Škiji u čast.