Ђоковић: Живот иде даље, имам двоје деце, много тога што ме ван тениса радује...

– Прошло је и није оно што се дешавало почетком јануара. Осећам се боље него што је то био случај док сам боравио у Аустралији. Живот иде даље, имам двоје деце, много тога што ме ван тениса радује. Исто тако доживљавам чудан осећај који нисам имао раније због познатих дешавања – казао је Ђоковић.

Да ли имате жељу да поново наступите у Аустралији, на турниру у Мелбурну?

– Увек ћу га се сећати по лепим стварима, много је незаборавних момената, а и личних у тој земљи. Независно од овога, немам ништа против народа Аустралије. Напротив, имам лепу конекцију са љубитељима спорта, а сами резултати су доказ како се тамо осећам. Наравно, ово је било потпуно неочекивано, тешко је заборавити, али просто желим да се вратим у Аустралију, да играм на „Род Лејвер” арени. Ако се не осећам добро, немогуће је да бележим резултате као раније.

Посетили сте завичај по повратку из Аустралије, уместо да се борите за десету титулу.

– Искористио сам прилику, имао сам срећу да током каријере углавном јануар проводим у Аустралији. Овога пута су се отвориле две-три недеље, имао сам могућност да обиђем завијач, поносан сам на место одакле долазим, Јасеново Поље. Седео сам у друштву митрополита Јоаникија, у манастиру Острог, једном од насветијих места српске вере. Такође, сусрео сам се са партијархом Порфиријем, видао сам мало и ране које сам имао, желео сам да се склоним од свега.

Да ли сте гледали финални меч и за кога сте навијали у дуелу Медведева и Надала?

– Није ми било лако, желео сам да сам будем у финалу. Међутим, морао сам због околности да пратим финале, иако нисам желео. Иначе, кад испаднем или не учествујем на неком турниру, немам толико навику да пратим мечеве свакодневно. Поготово у овој ситуацији коју сам доживео. С обзиром да су син и супруга здушно навијали свако за другог играча, морао сам да гледам тај меч. Посматрао сам њих двоје, како су навијали. Био сам врло неутралан, ко год да је победио, зано сам да сам ја изгубио. Преовладавала је емоција да будем на терену. Желео сам да се дистанцирам од емоција у том тренутку – казао је Ђоковић, који је потом наставио:

– Данил је изузетан момак, са њим сам одувек имао сјајан однос, пун подршке и разумевања. Јако је ценио што сам му помогао док је био јуниор на Азурној обали. Доста сам тада тренирао са њим, давао сам му савете, сугестије, правац... Једном смо летели заједно на Дејвис Куп у Ниш, кад сам му понудио да буде у авиону са мном, Данил то памти и цени. Од тада је нас однос позитиван, иако смо постали велики ривали. Поготово у 2021. години. Он је 45 минута након завршетка меча послао поруку. Не бих да улазим у садржај исте, ипак је то нешто приватно, али је то била подршка, обострана. Врло је аутентичан, оригиналан, свој, не устручава се да каже оно што мисли. То ће многима да засмета, није политички коректан увек. И себе сам видео кроз њега у тим ситуацијама, и сам сам донекле такав.

Могли сте раније да постанете држављанин Велике Британије. Да јесте, питање је да ли би Вам се ово дешавало у Аустралији?

– Не бих се бавио претпоставкама. Не кајем се што то нисмо урадили. Напротив, захвалан сам и задовољан што смо донели одлуку да останем у Србији, да имам српски пасош и да играм за Србију. Пролазио сам кроз одређене голготе у животу, али има људи који су пролазили кроз много горе ствари. Имао сам среће да се уз подршку моје породице бавим спортом који волим, имам због тога многе, па и финансијске бенефиције. То ме тера да ценим све што имам много више. Трудим се да живим у садашњем тренутку. Кажу, свако носи крст који може да поднесе, тако и ја.

Играчи Барсеоне су желели да се сликају са вама у дворани „Александар Николић” после дуела Евролиге у кошарци против Црвене звезде. Били сте звезда тог сусрета.

– И мене је то изненадилоо. Не трудим се да будем лажно скроман, не видим себе кроз ту призму. Сматрам себе једнаким са свим људима, па и спортистима. Трудим се да се тако понашам. Никола је изванредан човек, имамо однос пун поштвања. Могао сам да подржавам клуб који волим, Црвену звезду, и Миротића, који је дошао са једним од највећих клубова у Европи, Барселоном.

Како сте сазнали да сте позитивни на корона вирус?

– Присуствовао сам многим јавним догађајима, због те вести сам се из предострожности направио Пи-Си-Ар тест. Такође, и рапидни антигенски тест, и наредни дан пред догађај са децом такође. Антигенски тест је био негативан, био сам асимптоматичан, одлучио сам да уручим деци награде. Чекао сам резултате, тек неких сат, сат и по са по том сусрету децом сам видео позитиван резултат. Да сам знао, не бих себе и друге ставио у ту позицију. Тест се чека обично 24 сата. Често их иначе радим, свуда по свету, готово сваки дан и један и други...

Ипак, направили сте греку кад сте поред позитивног теста дали интервју за угледни Л`Екип?

– То је била грешка и стојим иза тога. Имам своје разлоге зашто сам прихватио да радим тај интервју, због односа са господином Френком, који је много дуже у тенису него ја. Та награда ми је мого значила. Због тог односа и статуса Л`Екипа у тениском друштву. Сазнао сам за позитиван Пи-Си-Ар тест дан пре, размишљао сам шта да радим, одлучио сам како сам одлучио. Имао сам маску, држао физичку дистанцу током интервјуа, осим кад смо се сликали. Срећом, нико се није заразио. Он је потом потврдио да сам поштовао дистанцу и да сам имао маску све време. Али, грешка је и поставио сам се себично, не бежим од тога. Сви смо ми људи, немам никакав проблем да кажем да сам погрешио.

Објавили сте на друштевним мрежама да сте кренули ка Аустралији? Да ли се кајете што сте то учинили, да ли мислите да би било другачије да нисте то учинили?

– Нисам имао дилему. Знао сам да не могу да идем, био сам спреман да не идем. До одређеног тренутка кад се указала прилика да искористим медицинско изузеће. Ту могућност су мејлом добили сви тенисери који могу да аплицирају. Морали сте наравно да прођете кроз одређену процедуру, приложите медициснку документацију. Два независна медицинска панела су узимала у обзиро ту документацију, анонимно, нису знали да сам ја у питању. Уручено је више од 20 изузећа, различитих. Што се тиче мог, специфичног, у невакцинисаном статусу, радило се о скорашњој заражености, имали смо нас троје. Хрватски тренер и чешка тенисерка су ушли у Аустралију раније, Чехиња је и играла, није било никавихпроблема. Док ја нисам дошао, тада су и они морали да буду депортовали – казао је Ђоковић, који је додао

– Васпитаван сам у друштву где се негује отвореност и искреност. У складу са тим вредностима сам и поступио. Моје име се провлачило као име неког ко није вакцинисан. Трудио сам се да задржим свој статус о мишљењу о вакцинацији. Кад сам одлазио за Аустралију, одлучио сам да то објавим на друштвеним мрежама, да бих био отворен, искрен и транспарентан. Не жалим због тога, да ли би било другачије да то нисам објавио, не знам...