КОРНЕР: Рашомонијада без краја

ПИШЕ: Златибор Репић

Тренерска рашомонијада настављена је и на почетку пролећног дела првенства.

На 13 промена током јесени надовезале су се три рокаде у наставку сезоне.

Раднички 1923 није ни чекао да се настави борба за бодове, Ненад Лалатовић сео је на клупу уместо Зорана Милинковића.

Владимир Гаћиновић напустио је Спартак после пораза од Радника у 22. колу, док је минулог викенда Драган Радојичић поднео оставку у Новом Пазару, јуче је крај Јошанице промовисан Томислав Сивић.

Двојица пролећних новајлија на клупи за сада нису раздрмали Крагујевчане и Суботичане. Небојша Вучковић није још ни седео на клупи Голубова јер није лиценциран, али је саставио екипу и одредио тактику комшијски дерби са ТСЦ-ом.

Огроман број промена тренера у суперлигашким клубовима годинама уназад није зачуђујући, кад се узме у обзир како се већина стручњака бира. Не постоје критеријуми по којима се бирају шефови стручних штабова, самим тим се олако и доносе одлуке о смени.

Постало је чудо кад се неко задржи у истом клубу, ове сезоне то је успело само Александру Станојевићу, Дејану Станковићу, Славољубу Ђорђевићу и Дејану Ђурђевићу.

Стрпљење је у Србији одавно постало забрањено, о смени почиње да се прича после једног или два пораза.

Тешко да ће у будућности бити другачије. Чак и да тренери имају синдикат он би могао само да их заштити у вези поштовања слова из уговора, што је и сад случај како би био лиценциран нови стручњак.

Мало који клуб код нас ради темељно, самим тим је  немогуће да било који стручњак добије поверење на дуже стазе.

У таквој ситуацији најтеже је играчима, морају често да се прилагођавају различитим захтевима и константно трпе оспоравање вредности.

Највећи кривци и даље воде клубове и они се мењају много ређе него сви остали, поготово што алтернатива мало где и постоји.