Бодирога: Крешо Ћосић је посебан, Кари Пешић је чинио чуда, Тањевић ме прозвао "Белим Меџиком"...

Три пута је Бодирога био клупски првак Европе (два пута с Панатинаикосом и једном с Барселоном), био је МВП мондијала 1998. и 2002., а изабран је у најбољу петорку Евролиге прошле деценије. Бодирога је најпре појаснио зашто није толико медијски експониран у последње време.

- Нема неког превеликог разлога. Једноставно сам одлучио да узмем паузу - казао је на почетку интервјуа за Индекс Дејан Бодирога.

Какав је Ваш став о АБА лиги?

- О АБА лиги имам своје мишљење од самог почетка и не мислим да је она добра ствар за регију. Кад си првак АБА лиге, чега си заправо првак? Ниси првак државе. АБА лига је вештачка ствар. Кад је оформљена, та лига је била замишљена да буде нека врста бивше југословенске лиге која је увек била међу најјачима у Еуропи, али никад није дала резултат који је требало да да. Причам о стварању младих играча у клубовима и давању шансе тим клинцима, што је увек био главни адут клубова на овим просторима. АБА лига се претворила у гомилање странаца, немање јасне визије у неким пројектима, гашење неких јаких центара који су били синоним за кошарку. Узећу као пример Сплит, који је био три пута заредом првак Европе и званично најбољи кошаркашки клуб 20. века. Такође, АБА лига је практично у рукама агената који је користе као платформу за пласирање својих играча у Европу или НБА лигу. Клубови су изгубили идентитет и немају стратегију. Пре неколико година сам рекао да је много важније да свака држава има своју лигу него да се игра АБА лига и данас стојим иза тога.

Бодирога није одушевљен ни актуелним форматом Евролиге.

- Тако је. Апсурдан је тај састав лиценцирања. Евролига је тако свела постојање АБА лиге ни на шта. Овај простор је дао велике играче, велике тренере, велике кошаркашке раднике. Најпре су се из АБА лиге пласирала три клуба, па два, сад је један, а све иде према томе да и тај један не добије шансу и да ова регија, која је дала неколико првака Европе, буде избачена из исте. То је апсурд и не може се све гледати кроз новац. Евролига је најбоље такмичење у Европи, али недопустиво је да неко тко освоји титулу првака Италије не сме да играти у најјачем такмичењу у Европи само зато што нема лиценцу. Како је могуће да се некоме забрани да се такмичи са најбољима ако је то заслужио? То је као да се игнорише неко ко је у школи имао све петице, а пушта се онај који је добио двојку. Таквих случајева је све више у европским лигама. Венециај је била првак Италије, а није могла да игра у Евролиги. Одлука да се клубови преко лиценци и вајлд карти пласирају у Евролигу уништава саму бит спорта да се кроз такмичење и резултат избори наступ у елити. Добар је модел Лиге шампиона у фудбалу - казао је Бодирога, који је потом наставио:

- У реду, у том такмичењу не играју само прваци својих земаља, али се даје шанса и једном Лестеру, који је кроз своје првенство изборио Лигу шампиона. Динамо или Партизан имају шансу да наступе у Лиги шампиона на темељу резултата у домаћем првенству, док је у кошарци сад то немогуће. Да се разумемо, није проблем само у Евролиги. ФИБА је такође направила низ грешака, од календара до укидања неких такмичења. Евролига је и даље најбоље европско кошаркашко такмичење и једноставно мора да буде боље организована.

Причао је Бодирога и о чињеници да никад није отишао у НБА лигу.

- Постоји неколико занимљивих ситуација што се тиче тога. Кад су ме 1995. скаутирали Сакраменто Кингси и кад су ме потом изабрали на драфту, тад сам још био под уговором с Миланом. Боша Тањевић је као мој тадашњи тренер рекао њима да ме неће пустити и да имам да одрадим још једну годину уговора. Тек кад одрадим уговор до краја, онда одлазак у НБА може да дође у обзир. Тада смо освојили првенство, а размишљао сам да, пре него што одем у НБА, желим да оставим неки траг у Европи. Играли смо за победу, играли смо за титуле. Након тога је дошло освајање Евробаскета са репрезентацијом 1995, па одлазак на Игре и освајање медаље у Атланти. Била ми је жеља да освојим Евролигу, да одрадим сваку степеницу на прави начин, па да као доказан играч одем у Америку. Међутим, каријера ми је отишла у сасвим другом смеру, имао сам срећу да играм у великим клубовима, борим се за трофеје. Сан ми је био испуњен јер, откако сам се одлучио да се бавим кошарком, циљ ми је био да освојим нешто, оставити неки траг, направим нешто.

Наставио је потом Бодирога причу о најквалитетнијој лиги света.

- Касније, након Панатинаикоса, кад сам већ имао 29, 30 година, добио сам понуду Рудија Томјановића да пређем у Хјустон. Било је још понуда неких изузетних НБА клубова и признаћу да ме то копкало, али мислио сам да сам већ у неким годинама и да би можда било касно да се одлучим на тај корак. Требало је можда да одем раније. Затим сам добио понуду Барселоне која никад није била првак Европе и то ми је био нови изазов. Са Панатинаикосом сам освојио све, подигли смо клуб и појавила се жеља да са Барселоном покушам да направим нешто што тај клуб није никад направио. Сама Југопластика ју је три године заредом побеђивала на Фајнал Фору и биле су то велике трауме за Барселону. Вукла ме жеља да освојим с њом нешто и, кад сад размислим о каријери, не жалим ни за чим нити бих променио и један зарез у свом Си-Ви-ју. Пресрећан сам што сам играо у најбољим европским клубовима, што сам освојио мноно тога и што сам живио у неким од најлепших градова на свету. То је нешто непроцењиво и каријеру сам завршио испуњен.

Бодирога је прокоментарисао и чињеницу да га навијачи у Србији обожавају, без обзира да ли се ради о присталицама Црвенен звезде или Партизана.

- То би требало да питате навијаче, али захвалан сам им на свему. И док сам играо у клубовима, а посебно за репрезентацију, осећао сам невероватну дозу поштовања и моје је било да им узвратим истом мером. Играње за репрезентацију је нешто посебно, више и даље од тога се у спорту не може. Са репрезентацијом смо освојили мноно тога и навијачи су били захвални на томе. Наравно да је било и лоших резултата, није увек било све онако како смо желели, али људи су знали да препознају да смо увек давали свој максимум.

Да ли можда разлог чињеница што никад у каријери нисте играли ни за Звезду ни за Партизан, па Вас ни Гробари ни Делије нису имали разлога да вас узму на зуб?

- Не знам, али, ето, ја сам декларисани навијач Партизана. Али, да, можда има у томе нешто. Но у свакодневном контакту с људима осетим поштовање и то је диван осећај. Мислим да је то само захвалност због односа који сам имао и према кошарци и према репрезентацији.

У песми групе "Прљави инспектор Блажа и кљунови" између осталог Бодирога се пореди са Богом, у стиху: "Ми имамо свога Бога, име му је Бодирога."

- Верник сам, верујем у Бога и не волим да ме успоређују са Богом. Знам да је у питању спорт и да нико није имао никакву лошу намеру, али свакако ми није било угодно да то чујем. Међутим, наравно да ми је пријала емоција коју сам примао од тих људи и мислим да сам знао то да им вратим.

Легендарни Литванац Артурас Карнишовас је једном рекао да никад у животу није упознао кошаркаша који је толико скроман изван терена, док се на терену претвара у звер. Такође, Дино Рађа увек прича све најлепше о тренуцима које је у Атини провео с Вама у дресу Панатинаикоса. Је ли Ваш карактер разлог такве омиљености?

- Артурас мало претерује, ха-ха. Са Дином сам у тих годину дана баш уживао. Недавно, кад смо се видели на промоцији књиге Светислава Пешића, обојица смо се присетили тих тренутака. Са Дином сам могао да играм затворених очију колико смо се "капирали". Кад играш с великим играчима, брзо налазиш заједнички језик и код великих играча нема зависти. Проблем настаје кад средњи или мали играчи умисле да су велики. Дино је један од највећих и тај његов нападачки талент у улози центра је нешто невиђено у кошарци. Били смо фантастичан тандем.

Ту годину је Бодирога заједно са Рађом обележио победом против Олимпијакоса у мајсторици на терену највећег ривала. Какав је био осјећај?

- Годинама је титулу освајао онај клуб који је имао предност домаћег паркета у мајсторици. Сви су нас отписали. Иначе, у Грчкој нема гостујућих навијача, али у тој је утакмици било дозвољено да неких 30 посто улазница припадне нашим навијачима, тако да су у дворани биле око четири хиљаде навијача Панатхинаикоса. Била је фантастична утакмица. Играло се на мали број поена, а они су у првом полувремену имали солидну предност. Тада смо почели да се враћамо, а сећам се као данас да је Дино погодио једну тројку са пола терена за изједначење. Стигли смо их, престигли и на крају победили Та титула је била кључна, јер је након те утакмице почела ера Панатинаикоса, како у Грчкој тако и у Европи. До тада је Олимпијакос доминирао. Владао је дуги низ година у Грчкој, а након те победе долази и Жељко Обрадовић и Панатинаикос почиње да ствара историју.

Јесте ли били присутни у тренутку кад је Дино Рађа за врат ухватио Димитриоса Јанакопулоса, у то време сина власника Панатинаикоса, а садашњег газду клуба, кад је овај на вулгаран начин вређао тренера Пиксија Суботића?

- Не, нисам. Касније сам видео реакције на тај инцидент, али нисам сведочио том тренутку. Волим породицу Јанакопулос, направили су велике ствари за грчку и европску кошарку. Обожавам њихову страст коју су улагали у Панатинаикос. Син Димитриос је, како да кажем, мало темпераментнији у односу на оца и стрица, али не могу да кажем ни једну лошу реч за ту породицу, чак ни за Димитриоса.

Какав је био осећај кад сте у дресу Барселоне дошли у Атину да играте против Панатинаикоса, а навијачи су Вас дочекали овацијама и поруком да сте заувек део "зелене породице"?

- Нешто неописиво. Ево, сад сам се најежио. То је нешто што не може да се опише. Тотална емоција. То се једноставно не може речима описати. Та количина емоције и љубави од навијача је невероватна. Зидали смо у Панатинаикосу велике ствари, два смо пута били прваци Европе и јасно ми је било да су навијачи захвални, али тај повратак и дочек ме тотално шокирао. То се ретко догоди у спорту.

У каријери су Вас водили велики тренери. Од Креше Ћосића, Боше Тањевића, Дуде Ивковића, Жељка Обрадовића, али некако је посебна прича Светислав Пешић. Која је његова тајна?

- Кари Пешић је продукт југословенске школе иза које је стајао велики рад. Студиозан је, посвећен је, а има и посебан однос с играчима. Да, од Бормија, па преко Немачке, до Индијанаполиса и Барселоне, свугде је радио чуда и освајао титуле. Свака му част.

Крешо Ћосић Вас је као клинца од 16 година довео у Задар. Какав је утјецај Крешо имао нас Вас?

- Крешо је посебан. Најпре је било велики човек, а у кошарци је био визионар. Сећам се, кад ме довео у Задар, причао је о неким стварима које су се по њему требале догодити у кошарци. После пар година управо се то и догодило, све је тачно предвидио. Направио је велике ствари. Као играч је био претеча, авангарда. Направио је значајне ствари као тренер, премда су многи то оспоравали.

Како Вас је Ћосић уверио да 1990, са само 16 година, из Зрењанина дођете у Задар?

- Имао је одличан приступ. Све је почело због једне јуниорске утакмице коју сам против Задра одиграо одлично. Мишо Остарчевић је био тренер јуниора Задра и назвао је Крешу, рекао је рекао да сам добар и да би требало да ме доведу. Већ тада је почело да се прича, а има један талентован клинац у Зрењанину и неки су клубови показали интерес да ме доведу. Крешо ме звао у један камп, тамо сам био седам дана и рекао ми је да жели да дођем у Задар. Сећам се баскета с Ђерђом и Крешом на једном тренингу. Вратио сам се кући у Зрењанин и рекао сам родитељима да ипак не бих отишао у Задар јер ми је жеља била да заиграм за Партизан, али је Крешо ту одиграо мајсторску ролу. Био је стрпљив, није форсирао, пустио ме да размислим и онда је после две недеље дошао у Зрењанин и уверио ме да је то најбоља одлука за моју каријеру.

Како је било доћи из Зрењанина у Задар у предратно време и како Вам је било у тих годину дана?

- Било ми је лепо, имам углавном лепе успомене. Права кошаркашка средина, јуниорски тренинг дође да гледа 300 људи. То је било незамисливо било где друге. Градом је одисала кошарка. Квалитетно сам радио, најпре са Пином Грдовићем, касније са Славком Трнинићем. Наравно, ту је стално био Крешо као главни стратег читавог пројекта. Те ћу ствари памтити читав живот. Нешто касније, пред сам рат, у пролеће 1991, кад сам потписао уговор, почеле су се догађати и неке ситуације које нису биле угодне. Тада је јасно било да ће рат почети и почеле су се у граду догађати неке ружне ствари, али њих желим заборавити и желим да памтим само лепе тренутке, којих је било пуно. Са 16 година сам упао у прву екипу, Крешо ми је веровао, гурао ме и из садашње перспективе мислим да је долазак у Задар био исправан потез. Крешо је имао визију како да направи велики клуб, али стицајем околности то се није догодило и отишао сам у Трст, у Стефанел код Боше Тањевића, још једног великог тренера, који је такође значајно утицао на моју каријеру.

Зашто у Стефанел, а не у Партизан код Жељка Обрадовића, који је баш тог лета градио шампионску момчад која ће 1992. у Истанбулу постати првак Европе, питали су Бодирогу новинари Индекса?

- Прва идеја је била да идем код Креше у АЕК. Међутим, кад су се Крешо и Боша чули, то је било то. Тањевић ме уверио да је то најбоља одлука за мене, Крешо је ту такође много помогао. Кад већ са 16 година нисам прешао у Партизан, а знамо што се тада све догађало у бившој Југославији, одлучио сам да је најбоље за мене да одем у Трст код Тањевића. Показало се да је избор био исправан, Боша је имао храбрости да ме у тако јакој лиги са 16 година стави у прву екипу, да ми да сву одговорност. То је посебно значајно ако знамо да су у то време у Италији могла да играју само два странца. Један од та два странца у Стефанелу сам био ја. То је био јединствен потез тада у кошарци, али Боша је веровао. Попут Ћосића, имао је визију како се ствара екипа. Са Босном је био првак Европе, са репрезентацијом Италије такође, а велике ствари је радио и са Стефанелом и Касертом. У Стефанелу је стао иза мене и било је то доба кад сам дословно одрастао преко ноћи. Није могао Боша никоме да објашњава да ја имам само 18 година и да ми се мора дати време да сазрим. Био сам странац и, без обзира на године, морао сам да правим разлику. Одмах сам у руке добио велику одговорност и мислим да ме то одредило као играча, као човека и касније је пуно утицало на све што сам постигао - казао је Бодирога, који је потом наставио:

- Боша је у исто време био сјајан тренер, али и велики педагог. Знао је да стане кад треба, знао је да ми да слободу, али опет, да не наруши дисциплину. Био је то време кад си из утакмице у утакмицу стално морао да се доказујеш и, кад сам касније причао с играчима из старијих генерација, схватио сам да смо прошли исти кошаркашки пут. Кад сам слушао Кићу, Моку, Прају, па Мирзу кад је дошао у Трст први пут након изласка из Сарајева, видео сам да су морали стално да се доказују, кроз победе и трофеје. У моје доба је вредило да, ако не освојиш титулу првака Европе, немаш шта да причаш. Статус код тренера, навијача, али и саиграча могао си да добијеш једино на паркету. Таква су тада била правила. Данас ми се чини да играчи више причају са својим агентима него са тренерима. Кад сам био код Боше, нисам ни имао менаџера. Агента сам добио тек кад сам прешао у Реал. Са њим сам имао одличан однос, али чули бисмо се једном или два пута годишње. Данас је све другачије. Све се променило.

Тањевић Вас је назвао "Белим Меџиком"?

- Да. На јуниорском СП у Канади, а било је то последњи пут кад је заиграла репрезентација Југославије, у полуфиналу смо изгубили пола коша од Амера. Један италијански новинар је био одушевљен тиме што сам ја са својих 205 центиметара играо плеја, а касније је то Тањевић само потенцирао и назвао ме "Белим Меџиком".

Што Вам је драже, европско злато у Атини 1995. или светско у Индијанаполису 2002?

- Подједнако. Атина је била важна јер три године нисмо играли због санкција. Како овде нисмо могли да се окупљамо, долазили смо у Атину, где бисмо проводили заједничко време, играли неслужбене утакмице и градили култ репрезентације. За Евробаскет 1995. смо напокон могли да играмо квалификације, а тамо смо проживели праву драму. Бугарску смо у кључној утакмици добили на једвите јаде. Паспаљ је погодио једно од два бацања, ушли смо у продужетак и некако смо добили. Једва смо преживели, Младенов нам је дао чак 40 поена. Ипак, квалификовали смо се, а онда је све кренуло. Зато је Атина била важна. Због свега што се догађало, због толиког набоја, то је злато било невероватно искуство. С друге стране, Индијанаполис је био велика победа, посебно јер је била изборена против Дрим тима на њиховом терену. Нисмо најбоље почели турнир. Изгубили смо од Шпаније, па од Порторика и догодило се то да смо против Американаца морали да играмо пуно пре него што смо очекивали. Но, како је рекао Пешић, кад смо већ долазили на СП, знали смо да се, ако желимо медаљу, пре или касније морамо са њима сусрести. Велика победа!

У сећању је остало кад сте се обрисали пешкиром Реџија Милера. Што се тада десило?

- Видео сам да је шокиран ситуацијом, да му није било јасно што се догађа. Нису очекивали да можемо да их добијемо, у очима сам му видео неверицу и да је тек тада схватио да је ђаво однео шалу. Била је то одлична екипа Американаца. Џорџ Карл је био тренер, Грег Поповић помоћник. Можда њих неколико није играло, али био је то сјајан састав и мислили су да ћу се прошетати до злата. Дивац је одиграо одлично прво полувреме, Пеђа Стојаковић је целу утакмицу играо одлично, а Гуровић нас је с две невероватне тројке, кад смо били на "минус десет", вратио у егал. Тада смо заиграли са високом поставом, са четири играча која су могла да играмо све позиције. Имали смо тада авангардну и модерну петорку. Јарић са два метра, Пеђа Стојаковић 203 центиметра, Гуровић 203, ја 205, Дивац 212 - објаснио је сликовито Бодирога, који је потом наставио:

- Имали смо петорку где су сви били преко два метра. Кад смо у другом полувремену почели да се враћамо у игру, знали смо да их можемо да их добијемо. Заправо, то се дало наслутити још у финалу Игара у Атланти. Била је то страшна екипа, у односу на Барселону 1992. тамо само нису били Џордан, Меџик и Бирд. Њихова центарска линија је била застрашујућа. Олајџувон, Шакил и Робинсон. До 30. минута смо били на поен-два, а ми тада нисмо били ни комплетни. Зато ми тај Индијанаполис и није био неко превелико изненађење, јер се кад-тад морало догодити да неко добије Амере без обзира на то колико добри били.

Пешић је више пута знао да каже да би репрезентација Југославије, да се није распала, можда чак и добила САД, ако не у Барселони, онда сигурно у Атланти. Слично је рекао и Рађа. Мислите ли да бисте добили Американце 1996. да су у саставу били Кукоч, Рађа или Здовц?

- Не знам. Не волим да причам о томе што би било кад би било, али знам да би ту генерацију, која је харала 1989, 1990. и 1991, тешко било ко добио. Кукоч би у свакој екипи радио разлику. То како је он играо, то је била чиста поезија. Кад се он појавио, то је било нешто сасвим другачије. Шут, асистенција, визија… Чудесан и непоновљив. Кад су Дино, Собин, Ивановић и Маљковић отишли из Југопластике, опет је био првак Европе. Незаборавне су овације у Београду кад је сам победио Партизан 1991. у свом последњем наступу за Југопластику пред сам рат. Београдска публика га је увек волела јер је увек био другачији, посебан, људи су обожавали његов раскошан талент. Тешко је рећи бисмо ли са њима добили Американце, то ће увек бити упитно јер се никад није догодило. Можемо само да причамо о ономе што би било. Чињеница је да би таквом саставу било ко могао тешко прићи, али говоримо хипотетски. Терен је једино право мерило.

Аргентинци након драматичног финала у Индијанаполису и даље тврде да су морални победници и да су покрадени у последњој секунди регуларног дела утакмице. Је ли оно био фаул на Сконокинију?

- Не бих се сложио да су они више од нас заслужили победу и да им је неко нешто отео. Фаул је могао бити, судија га је могао свирати, али мислим да прекршаја ипак није било. Аргентинци су два минута пре краја водили осам разлике. Увек бих потписао такву ситуацију, тако да не волим кад се прича да смо им нешто украли. Да ми неко каже да ћу у финалу СП водити осам разлике два минута пре краја, увек бих пристао на то. Невероватна је Аргентина била тада, фантастични играчи, страшна генерација, две године касније олимпијски прваци. Пуно година је прошло откако сам задњи пут погледао ту утакмицу, а недавно, кад сам је опет гледао, сав сам се презнојио каква је то драма била. Права рововска битка. Ми смо се пуно истрошили против Амера у четвртфиналу, па смо одиграли тешко полуфинале против Новог Зеланда. Сви су очекивали како ћемо лако то добити, али није баш то било тако. Незгодни су били.

То полуфинале против Новог Зеланда је обележио инцидент са Радмановићем на полувремену којег је Пешић касније послао кући због тога што је овај јео банану уместо да слуша упуте. Је ли било могуће натерати Пешића да промени одлуку?

- Није то било ништа спектакуларно. Ствар је била само у правилима која се морају поштивати у свлачионици. Једноставно ми је јако жао што се то догодило и што је Радману то касније можда обележило каријеру. Увек смо имали добру атмосферу, држали смо се увек заједно, па и кад би био неки проблем, настојали смо да он остане у свлачионици. Да није било тако, не би било ни свих успеха. Пешић је тражио ред, то се догодило на полувремену, чекао нас је наставак утакмице и касније финале и једноставно није било времена да од Карија тражимо да повуче одлуку. Жао ми је што се то догодило.

Након злата у Индијанаполису догодио се нагли пад српске кошарке. Најпре, лош пласман на ЕП у Шведској 2003., па дебакл на Играма у Атени, а кулминација је била бламажа на Евробаскету 2005. у Београду. Како то објашњавате?

- Од 1995. до 2002. имали смо невероватан период доминације. Пад је логичан. Појавиле су се друге репрезентације које су играле сјајну кошарку, попут Шпаније, Француске, Грчке и Литваније, а ми смо имали смену генерација. Није се догодило ништа неочекивано.

Ипак, Београд је био велико разочарање. Легендарна је постала прес конференција Жељка Обрадовића који се након пораза од Француске у осмини финала брутално обрачунао са, играчима рекавши да су се међусобно мрзели и да су саботирали репрезентацију. Наводно је чак дошло до физичког сукоба Јарића и Ракочевића. Што се тада тачно догодило?

- Тај Београд ми је најтежи пораз, тада је бол најдуже остала. Ја сам се после Индијанаполиса практички опростио од репрезентације, али пред Београд ме Жељко опет позвао. Жоц је најтрофејнији тренер свих времена, фантастично смо сарађивали и у клубовима и у репрезентацији. Нисам могао да се не одазовем кад ме је позвао. У реду, играмо код куће, било би лепо нешто освојити. Зато сам се вратио, али једноставно није било потребне хемије. Играчки је то била квалитетна екипа, ту су била велика имена, али атмосфера ни изблиза није била онаква каква је била кад смо освајали титуле. Неке ствари које су се догодиле заувек ће остати између нас играча и мислим да је то најпоштеније. Наравно да смо сви одговорни за тај неуспех и јако ми је жао што код куће, пред својим навијачима, нисмо направили велики резултат. Без обзира на то колико ми је тешко било, одмах сам дошао пред њих, суочио сам се са њима, јер знам колико су нам они били важни током свих тих година, кад смо освајали злата. Бол је била превелика и морала је да прође. За све остало, за детаље, радије не бих о томе причао јер, понављам, најбоље је да то остане међу нама у свлачионици. Наша кошаркашка репрезентација је једна велика породица, а у свакој правој породици сви проблеми који се догоде остану искључиво у четири зида.