Bodiroga: Krešo Ćosić je poseban, Kari Pešić je činio čuda, Tanjević me prozvao "Belim Medžikom"...

Tri puta je Bodiroga bio klupski prvak Evrope (dva puta s Panatinaikosom i jednom s Barselonom), bio je MVP mondijala 1998. i 2002., a izabran je u najbolju petorku Evrolige prošle decenije. Bodiroga je najpre pojasnio zašto nije toliko medijski eksponiran u poslednje vreme.

- Nema nekog prevelikog razloga. Jednostavno sam odlučio da uzmem pauzu - kazao je na početku intervjua za Indeks Dejan Bodiroga.

Kakav je Vaš stav o ABA ligi?

- O ABA ligi imam svoje mišljenje od samog početka i ne mislim da je ona dobra stvar za regiju. Kad si prvak ABA lige, čega si zapravo prvak? Nisi prvak države. ABA liga je veštačka stvar. Kad je oformljena, ta liga je bila zamišljena da bude neka vrsta bivše jugoslovenske lige koja je uvek bila među najjačima u Europi, ali nikad nije dala rezultat koji je trebalo da da. Pričam o stvaranju mladih igrača u klubovima i davanju šanse tim klincima, što je uvek bio glavni adut klubova na ovim prostorima. ABA liga se pretvorila u gomilanje stranaca, nemanje jasne vizije u nekim projektima, gašenje nekih jakih centara koji su bili sinonim za košarku. Uzeću kao primer Split, koji je bio tri puta zaredom prvak Evrope i zvanično najbolji košarkaški klub 20. veka. Takođe, ABA liga je praktično u rukama agenata koji je koriste kao platformu za plasiranje svojih igrača u Evropu ili NBA ligu. Klubovi su izgubili identitet i nemaju strategiju. Pre nekoliko godina sam rekao da je mnogo važnije da svaka država ima svoju ligu nego da se igra ABA liga i danas stojim iza toga.

Bodiroga nije oduševljen ni aktuelnim formatom Evrolige.

- Tako je. Apsurdan je taj sastav licenciranja. Evroliga je tako svela postojanje ABA lige ni na šta. Ovaj prostor je dao velike igrače, velike trenere, velike košarkaške radnike. Najpre su se iz ABA lige plasirala tri kluba, pa dva, sad je jedan, a sve ide prema tome da i taj jedan ne dobije šansu i da ova regija, koja je dala nekoliko prvaka Evrope, bude izbačena iz iste. To je apsurd i ne može se sve gledati kroz novac. Evroliga je najbolje takmičenje u Evropi, ali nedopustivo je da neko tko osvoji titulu prvaka Italije ne sme da igrati u najjačem takmičenju u Evropi samo zato što nema licencu. Kako je moguće da se nekome zabrani da se takmiči sa najboljima ako je to zaslužio? To je kao da se ignoriše neko ko je u školi imao sve petice, a pušta se onaj koji je dobio dvojku. Takvih slučajeva je sve više u evropskim ligama. Veneciaj je bila prvak Italije, a nije mogla da igra u Evroligi. Odluka da se klubovi preko licenci i vajld karti plasiraju u Evroligu uništava samu bit sporta da se kroz takmičenje i rezultat izbori nastup u eliti. Dobar je model Lige šampiona u fudbalu - kazao je Bodiroga, koji je potom nastavio:

- U redu, u tom takmičenju ne igraju samo prvaci svojih zemalja, ali se daje šansa i jednom Lesteru, koji je kroz svoje prvenstvo izborio Ligu šampiona. Dinamo ili Partizan imaju šansu da nastupe u Ligi šampiona na temelju rezultata u domaćem prvenstvu, dok je u košarci sad to nemoguće. Da se razumemo, nije problem samo u Evroligi. FIBA je takođe napravila niz grešaka, od kalendara do ukidanja nekih takmičenja. Evroliga je i dalje najbolje evropsko košarkaško takmičenje i jednostavno mora da bude bolje organizovana.

Pričao je Bodiroga i o činjenici da nikad nije otišao u NBA ligu.

- Postoji nekoliko zanimljivih situacija što se tiče toga. Kad su me 1995. skautirali Sakramento Kingsi i kad su me potom izabrali na draftu, tad sam još bio pod ugovorom s Milanom. Boša Tanjević je kao moj tadašnji trener rekao njima da me neće pustiti i da imam da odradim još jednu godinu ugovora. Tek kad odradim ugovor do kraja, onda odlazak u NBA može da dođe u obzir. Tada smo osvojili prvenstvo, a razmišljao sam da, pre nego što odem u NBA, želim da ostavim neki trag u Evropi. Igrali smo za pobedu, igrali smo za titule. Nakon toga je došlo osvajanje Evrobasketa sa reprezentacijom 1995, pa odlazak na Igre i osvajanje medalje u Atlanti. Bila mi je želja da osvojim Evroligu, da odradim svaku stepenicu na pravi način, pa da kao dokazan igrač odem u Ameriku. Međutim, karijera mi je otišla u sasvim drugom smeru, imao sam sreću da igram u velikim klubovima, borim se za trofeje. San mi je bio ispunjen jer, otkako sam se odlučio da se bavim košarkom, cilj mi je bio da osvojim nešto, ostaviti neki trag, napravim nešto.

Nastavio je potom Bodiroga priču o najkvalitetnijoj ligi sveta.

- Kasnije, nakon Panatinaikosa, kad sam već imao 29, 30 godina, dobio sam ponudu Rudija Tomjanovića da pređem u Hjuston. Bilo je još ponuda nekih izuzetnih NBA klubova i priznaću da me to kopkalo, ali mislio sam da sam već u nekim godinama i da bi možda bilo kasno da se odlučim na taj korak. Trebalo je možda da odem ranije. Zatim sam dobio ponudu Barselone koja nikad nije bila prvak Evrope i to mi je bio novi izazov. Sa Panatinaikosom sam osvojio sve, podigli smo klub i pojavila se želja da sa Barselonom pokušam da napravim nešto što taj klub nije nikad napravio. Sama Jugoplastika ju je tri godine zaredom pobeđivala na Fajnal Foru i bile su to velike traume za Barselonu. Vukla me želja da osvojim s njom nešto i, kad sad razmislim o karijeri, ne žalim ni za čim niti bih promenio i jedan zarez u svom Si-Vi-ju. Presrećan sam što sam igrao u najboljim evropskim klubovima, što sam osvojio mnono toga i što sam živio u nekim od najlepših gradova na svetu. To je nešto neprocenjivo i karijeru sam završio ispunjen.

Bodiroga je prokomentarisao i činjenicu da ga navijači u Srbiji obožavaju, bez obzira da li se radi o pristalicama Crvenen zvezde ili Partizana.

- To bi trebalo da pitate navijače, ali zahvalan sam im na svemu. I dok sam igrao u klubovima, a posebno za reprezentaciju, osećao sam neverovatnu dozu poštovanja i moje je bilo da im uzvratim istom merom. Igranje za reprezentaciju je nešto posebno, više i dalje od toga se u sportu ne može. Sa reprezentacijom smo osvojili mnono toga i navijači su bili zahvalni na tome. Naravno da je bilo i loših rezultata, nije uvek bilo sve onako kako smo želeli, ali ljudi su znali da prepoznaju da smo uvek davali svoj maksimum.

Da li možda razlog činjenica što nikad u karijeri niste igrali ni za Zvezdu ni za Partizan, pa Vas ni Grobari ni Delije nisu imali razloga da vas uzmu na zub?

- Ne znam, ali, eto, ja sam deklarisani navijač Partizana. Ali, da, možda ima u tome nešto. No u svakodnevnom kontaktu s ljudima osetim poštovanje i to je divan osećaj. Mislim da je to samo zahvalnost zbog odnosa koji sam imao i prema košarci i prema reprezentaciji.

U pesmi grupe "Prljavi inspektor Blaža i kljunovi" između ostalog Bodiroga se poredi sa Bogom, u stihu: "Mi imamo svoga Boga, ime mu je Bodiroga."

- Vernik sam, verujem u Boga i ne volim da me uspoređuju sa Bogom. Znam da je u pitanju sport i da niko nije imao nikakvu lošu nameru, ali svakako mi nije bilo ugodno da to čujem. Međutim, naravno da mi je prijala emocija koju sam primao od tih ljudi i mislim da sam znao to da im vratim.

Legendarni Litvanac Arturas Karnišovas je jednom rekao da nikad u životu nije upoznao košarkaša koji je toliko skroman izvan terena, dok se na terenu pretvara u zver. Takođe, Dino Rađa uvek priča sve najlepše o trenucima koje je u Atini proveo s Vama u dresu Panatinaikosa. Je li Vaš karakter razlog takve omiljenosti?

- Arturas malo preteruje, ha-ha. Sa Dinom sam u tih godinu dana baš uživao. Nedavno, kad smo se videli na promociji knjige Svetislava Pešića, obojica smo se prisetili tih trenutaka. Sa Dinom sam mogao da igram zatvorenih očiju koliko smo se "kapirali". Kad igraš s velikim igračima, brzo nalaziš zajednički jezik i kod velikih igrača nema zavisti. Problem nastaje kad srednji ili mali igrači umisle da su veliki. Dino je jedan od najvećih i taj njegov napadački talent u ulozi centra je nešto neviđeno u košarci. Bili smo fantastičan tandem.

Tu godinu je Bodiroga zajedno sa Rađom obeležio pobedom protiv Olimpijakosa u majstorici na terenu najvećeg rivala. Kakav je bio osjećaj?

- Godinama je titulu osvajao onaj klub koji je imao prednost domaćeg parketa u majstorici. Svi su nas otpisali. Inače, u Grčkoj nema gostujućih navijača, ali u toj je utakmici bilo dozvoljeno da nekih 30 posto ulaznica pripadne našim navijačima, tako da su u dvorani bile oko četiri hiljade navijača Panathinaikosa. Bila je fantastična utakmica. Igralo se na mali broj poena, a oni su u prvom poluvremenu imali solidnu prednost. Tada smo počeli da se vraćamo, a sećam se kao danas da je Dino pogodio jednu trojku sa pola terena za izjednačenje. Stigli smo ih, prestigli i na kraju pobedili Ta titula je bila ključna, jer je nakon te utakmice počela era Panatinaikosa, kako u Grčkoj tako i u Evropi. Do tada je Olimpijakos dominirao. Vladao je dugi niz godina u Grčkoj, a nakon te pobede dolazi i Željko Obradović i Panatinaikos počinje da stvara istoriju.

Jeste li bili prisutni u trenutku kad je Dino Rađa za vrat uhvatio Dimitriosa Janakopulosa, u to vreme sina vlasnika Panatinaikosa, a sadašnjeg gazdu kluba, kad je ovaj na vulgaran način vređao trenera Piksija Subotića?

- Ne, nisam. Kasnije sam video reakcije na taj incident, ali nisam svedočio tom trenutku. Volim porodicu Janakopulos, napravili su velike stvari za grčku i evropsku košarku. Obožavam njihovu strast koju su ulagali u Panatinaikos. Sin Dimitrios je, kako da kažem, malo temperamentniji u odnosu na oca i strica, ali ne mogu da kažem ni jednu lošu reč za tu porodicu, čak ni za Dimitriosa.

Kakav je bio osećaj kad ste u dresu Barselone došli u Atinu da igrate protiv Panatinaikosa, a navijači su Vas dočekali ovacijama i porukom da ste zauvek deo "zelene porodice"?

- Nešto neopisivo. Evo, sad sam se naježio. To je nešto što ne može da se opiše. Totalna emocija. To se jednostavno ne može rečima opisati. Ta količina emocije i ljubavi od navijača je neverovatna. Zidali smo u Panatinaikosu velike stvari, dva smo puta bili prvaci Evrope i jasno mi je bilo da su navijači zahvalni, ali taj povratak i doček me totalno šokirao. To se retko dogodi u sportu.

U karijeri su Vas vodili veliki treneri. Od Kreše Ćosića, Boše Tanjevića, Dude Ivkovića, Željka Obradovića, ali nekako je posebna priča Svetislav Pešić. Koja je njegova tajna?

- Kari Pešić je produkt jugoslovenske škole iza koje je stajao veliki rad. Studiozan je, posvećen je, a ima i poseban odnos s igračima. Da, od Bormija, pa preko Nemačke, do Indijanapolisa i Barselone, svugde je radio čuda i osvajao titule. Svaka mu čast.

Krešo Ćosić Vas je kao klinca od 16 godina doveo u Zadar. Kakav je utjecaj Krešo imao nas Vas?

- Krešo je poseban. Najpre je bilo veliki čovek, a u košarci je bio vizionar. Sećam se, kad me doveo u Zadar, pričao je o nekim stvarima koje su se po njemu trebale dogoditi u košarci. Posle par godina upravo se to i dogodilo, sve je tačno predvidio. Napravio je velike stvari. Kao igrač je bio preteča, avangarda. Napravio je značajne stvari kao trener, premda su mnogi to osporavali.

Kako Vas je Ćosić uverio da 1990, sa samo 16 godina, iz Zrenjanina dođete u Zadar?

- Imao je odličan pristup. Sve je počelo zbog jedne juniorske utakmice koju sam protiv Zadra odigrao odlično. Mišo Ostarčević je bio trener juniora Zadra i nazvao je Krešu, rekao je rekao da sam dobar i da bi trebalo da me dovedu. Već tada je počelo da se priča, a ima jedan talentovan klinac u Zrenjaninu i neki su klubovi pokazali interes da me dovedu. Krešo me zvao u jedan kamp, tamo sam bio sedam dana i rekao mi je da želi da dođem u Zadar. Sećam se basketa s Đerđom i Krešom na jednom treningu. Vratio sam se kući u Zrenjanin i rekao sam roditeljima da ipak ne bih otišao u Zadar jer mi je želja bila da zaigram za Partizan, ali je Krešo tu odigrao majstorsku rolu. Bio je strpljiv, nije forsirao, pustio me da razmislim i onda je posle dve nedelje došao u Zrenjanin i uverio me da je to najbolja odluka za moju karijeru.

Kako je bilo doći iz Zrenjanina u Zadar u predratno vreme i kako Vam je bilo u tih godinu dana?

- Bilo mi je lepo, imam uglavnom lepe uspomene. Prava košarkaška sredina, juniorski trening dođe da gleda 300 ljudi. To je bilo nezamislivo bilo gde druge. Gradom je odisala košarka. Kvalitetno sam radio, najpre sa Pinom Grdovićem, kasnije sa Slavkom Trninićem. Naravno, tu je stalno bio Krešo kao glavni strateg čitavog projekta. Te ću stvari pamtiti čitav život. Nešto kasnije, pred sam rat, u proleće 1991, kad sam potpisao ugovor, počele su se događati i neke situacije koje nisu bile ugodne. Tada je jasno bilo da će rat početi i počele su se u gradu događati neke ružne stvari, ali njih želim zaboraviti i želim da pamtim samo lepe trenutke, kojih je bilo puno. Sa 16 godina sam upao u prvu ekipu, Krešo mi je verovao, gurao me i iz sadašnje perspektive mislim da je dolazak u Zadar bio ispravan potez. Krešo je imao viziju kako da napravi veliki klub, ali sticajem okolnosti to se nije dogodilo i otišao sam u Trst, u Stefanel kod Boše Tanjevića, još jednog velikog trenera, koji je takođe značajno uticao na moju karijeru.

Zašto u Stefanel, a ne u Partizan kod Željka Obradovića, koji je baš tog leta gradio šampionsku momčad koja će 1992. u Istanbulu postati prvak Evrope, pitali su Bodirogu novinari Indeksa?

- Prva ideja je bila da idem kod Kreše u AEK. Međutim, kad su se Krešo i Boša čuli, to je bilo to. Tanjević me uverio da je to najbolja odluka za mene, Krešo je tu takođe mnogo pomogao. Kad već sa 16 godina nisam prešao u Partizan, a znamo što se tada sve događalo u bivšoj Jugoslaviji, odlučio sam da je najbolje za mene da odem u Trst kod Tanjevića. Pokazalo se da je izbor bio ispravan, Boša je imao hrabrosti da me u tako jakoj ligi sa 16 godina stavi u prvu ekipu, da mi da svu odgovornost. To je posebno značajno ako znamo da su u to vreme u Italiji mogla da igraju samo dva stranca. Jedan od ta dva stranca u Stefanelu sam bio ja. To je bio jedinstven potez tada u košarci, ali Boša je verovao. Poput Ćosića, imao je viziju kako se stvara ekipa. Sa Bosnom je bio prvak Evrope, sa reprezentacijom Italije takođe, a velike stvari je radio i sa Stefanelom i Kasertom. U Stefanelu je stao iza mene i bilo je to doba kad sam doslovno odrastao preko noći. Nije mogao Boša nikome da objašnjava da ja imam samo 18 godina i da mi se mora dati vreme da sazrim. Bio sam stranac i, bez obzira na godine, morao sam da pravim razliku. Odmah sam u ruke dobio veliku odgovornost i mislim da me to odredilo kao igrača, kao čoveka i kasnije je puno uticalo na sve što sam postigao - kazao je Bodiroga, koji je potom nastavio:

- Boša je u isto vreme bio sjajan trener, ali i veliki pedagog. Znao je da stane kad treba, znao je da mi da slobodu, ali opet, da ne naruši disciplinu. Bio je to vreme kad si iz utakmice u utakmicu stalno morao da se dokazuješ i, kad sam kasnije pričao s igračima iz starijih generacija, shvatio sam da smo prošli isti košarkaški put. Kad sam slušao Kiću, Moku, Praju, pa Mirzu kad je došao u Trst prvi put nakon izlaska iz Sarajeva, video sam da su morali stalno da se dokazuju, kroz pobede i trofeje. U moje doba je vredilo da, ako ne osvojiš titulu prvaka Evrope, nemaš šta da pričaš. Status kod trenera, navijača, ali i saigrača mogao si da dobiješ jedino na parketu. Takva su tada bila pravila. Danas mi se čini da igrači više pričaju sa svojim agentima nego sa trenerima. Kad sam bio kod Boše, nisam ni imao menadžera. Agenta sam dobio tek kad sam prešao u Real. Sa njim sam imao odličan odnos, ali čuli bismo se jednom ili dva puta godišnje. Danas je sve drugačije. Sve se promenilo.

Tanjević Vas je nazvao "Belim Medžikom"?

- Da. Na juniorskom SP u Kanadi, a bilo je to poslednji put kad je zaigrala reprezentacija Jugoslavije, u polufinalu smo izgubili pola koša od Amera. Jedan italijanski novinar je bio oduševljen time što sam ja sa svojih 205 centimetara igrao pleja, a kasnije je to Tanjević samo potencirao i nazvao me "Belim Medžikom".

Što Vam je draže, evropsko zlato u Atini 1995. ili svetsko u Indijanapolisu 2002?

- Podjednako. Atina je bila važna jer tri godine nismo igrali zbog sankcija. Kako ovde nismo mogli da se okupljamo, dolazili smo u Atinu, gde bismo provodili zajedničko vreme, igrali neslužbene utakmice i gradili kult reprezentacije. Za Evrobasket 1995. smo napokon mogli da igramo kvalifikacije, a tamo smo proživeli pravu dramu. Bugarsku smo u ključnoj utakmici dobili na jedvite jade. Paspalj je pogodio jedno od dva bacanja, ušli smo u produžetak i nekako smo dobili. Jedva smo preživeli, Mladenov nam je dao čak 40 poena. Ipak, kvalifikovali smo se, a onda je sve krenulo. Zato je Atina bila važna. Zbog svega što se događalo, zbog tolikog naboja, to je zlato bilo neverovatno iskustvo. S druge strane, Indijanapolis je bio velika pobeda, posebno jer je bila izborena protiv Drim tima na njihovom terenu. Nismo najbolje počeli turnir. Izgubili smo od Španije, pa od Portorika i dogodilo se to da smo protiv Amerikanaca morali da igramo puno pre nego što smo očekivali. No, kako je rekao Pešić, kad smo već dolazili na SP, znali smo da se, ako želimo medalju, pre ili kasnije moramo sa njima susresti. Velika pobeda!

U sećanju je ostalo kad ste se obrisali peškirom Redžija Milera. Što se tada desilo?

- Video sam da je šokiran situacijom, da mu nije bilo jasno što se događa. Nisu očekivali da možemo da ih dobijemo, u očima sam mu video nevericu i da je tek tada shvatio da je đavo odneo šalu. Bila je to odlična ekipa Amerikanaca. Džordž Karl je bio trener, Greg Popović pomoćnik. Možda njih nekoliko nije igralo, ali bio je to sjajan sastav i mislili su da ću se prošetati do zlata. Divac je odigrao odlično prvo poluvreme, Peđa Stojaković je celu utakmicu igrao odlično, a Gurović nas je s dve neverovatne trojke, kad smo bili na "minus deset", vratio u egal. Tada smo zaigrali sa visokom postavom, sa četiri igrača koja su mogla da igramo sve pozicije. Imali smo tada avangardnu i modernu petorku. Jarić sa dva metra, Peđa Stojaković 203 centimetra, Gurović 203, ja 205, Divac 212 - objasnio je slikovito Bodiroga, koji je potom nastavio:

- Imali smo petorku gde su svi bili preko dva metra. Kad smo u drugom poluvremenu počeli da se vraćamo u igru, znali smo da ih možemo da ih dobijemo. Zapravo, to se dalo naslutiti još u finalu Igara u Atlanti. Bila je to strašna ekipa, u odnosu na Barselonu 1992. tamo samo nisu bili Džordan, Medžik i Bird. Njihova centarska linija je bila zastrašujuća. Olajdžuvon, Šakil i Robinson. Do 30. minuta smo bili na poen-dva, a mi tada nismo bili ni kompletni. Zato mi taj Indijanapolis i nije bio neko preveliko iznenađenje, jer se kad-tad moralo dogoditi da neko dobije Amere bez obzira na to koliko dobri bili.

Pešić je više puta znao da kaže da bi reprezentacija Jugoslavije, da se nije raspala, možda čak i dobila SAD, ako ne u Barseloni, onda sigurno u Atlanti. Slično je rekao i Rađa. Mislite li da biste dobili Amerikance 1996. da su u sastavu bili Kukoč, Rađa ili Zdovc?

- Ne znam. Ne volim da pričam o tome što bi bilo kad bi bilo, ali znam da bi tu generaciju, koja je harala 1989, 1990. i 1991, teško bilo ko dobio. Kukoč bi u svakoj ekipi radio razliku. To kako je on igrao, to je bila čista poezija. Kad se on pojavio, to je bilo nešto sasvim drugačije. Šut, asistencija, vizija… Čudesan i neponovljiv. Kad su Dino, Sobin, Ivanović i Maljković otišli iz Jugoplastike, opet je bio prvak Evrope. Nezaboravne su ovacije u Beogradu kad je sam pobedio Partizan 1991. u svom poslednjem nastupu za Jugoplastiku pred sam rat. Beogradska publika ga je uvek volela jer je uvek bio drugačiji, poseban, ljudi su obožavali njegov raskošan talent. Teško je reći bismo li sa njima dobili Amerikance, to će uvek biti upitno jer se nikad nije dogodilo. Možemo samo da pričamo o onome što bi bilo. Činjenica je da bi takvom sastavu bilo ko mogao teško prići, ali govorimo hipotetski. Teren je jedino pravo merilo.

Argentinci nakon dramatičnog finala u Indijanapolisu i dalje tvrde da su moralni pobednici i da su pokradeni u poslednjoj sekundi regularnog dela utakmice. Je li ono bio faul na Skonokiniju?

- Ne bih se složio da su oni više od nas zaslužili pobedu i da im je neko nešto oteo. Faul je mogao biti, sudija ga je mogao svirati, ali mislim da prekršaja ipak nije bilo. Argentinci su dva minuta pre kraja vodili osam razlike. Uvek bih potpisao takvu situaciju, tako da ne volim kad se priča da smo im nešto ukrali. Da mi neko kaže da ću u finalu SP voditi osam razlike dva minuta pre kraja, uvek bih pristao na to. Neverovatna je Argentina bila tada, fantastični igrači, strašna generacija, dve godine kasnije olimpijski prvaci. Puno godina je prošlo otkako sam zadnji put pogledao tu utakmicu, a nedavno, kad sam je opet gledao, sav sam se preznojio kakva je to drama bila. Prava rovovska bitka. Mi smo se puno istrošili protiv Amera u četvrtfinalu, pa smo odigrali teško polufinale protiv Novog Zelanda. Svi su očekivali kako ćemo lako to dobiti, ali nije baš to bilo tako. Nezgodni su bili.

To polufinale protiv Novog Zelanda je obeležio incident sa Radmanovićem na poluvremenu kojeg je Pešić kasnije poslao kući zbog toga što je ovaj jeo bananu umesto da sluša upute. Je li bilo moguće naterati Pešića da promeni odluku?

- Nije to bilo ništa spektakularno. Stvar je bila samo u pravilima koja se moraju poštivati u svlačionici. Jednostavno mi je jako žao što se to dogodilo i što je Radmanu to kasnije možda obeležilo karijeru. Uvek smo imali dobru atmosferu, držali smo se uvek zajedno, pa i kad bi bio neki problem, nastojali smo da on ostane u svlačionici. Da nije bilo tako, ne bi bilo ni svih uspeha. Pešić je tražio red, to se dogodilo na poluvremenu, čekao nas je nastavak utakmice i kasnije finale i jednostavno nije bilo vremena da od Karija tražimo da povuče odluku. Žao mi je što se to dogodilo.

Nakon zlata u Indijanapolisu dogodio se nagli pad srpske košarke. Najpre, loš plasman na EP u Švedskoj 2003., pa debakl na Igrama u Ateni, a kulminacija je bila blamaža na Evrobasketu 2005. u Beogradu. Kako to objašnjavate?

- Od 1995. do 2002. imali smo neverovatan period dominacije. Pad je logičan. Pojavile su se druge reprezentacije koje su igrale sjajnu košarku, poput Španije, Francuske, Grčke i Litvanije, a mi smo imali smenu generacija. Nije se dogodilo ništa neočekivano.

Ipak, Beograd je bio veliko razočaranje. Legendarna je postala pres konferencija Željka Obradovića koji se nakon poraza od Francuske u osmini finala brutalno obračunao sa, igračima rekavši da su se međusobno mrzeli i da su sabotirali reprezentaciju. Navodno je čak došlo do fizičkog sukoba Jarića i Rakočevića. Što se tada tačno dogodilo?

- Taj Beograd mi je najteži poraz, tada je bol najduže ostala. Ja sam se posle Indijanapolisa praktički oprostio od reprezentacije, ali pred Beograd me Željko opet pozvao. Žoc je najtrofejniji trener svih vremena, fantastično smo sarađivali i u klubovima i u reprezentaciji. Nisam mogao da se ne odazovem kad me je pozvao. U redu, igramo kod kuće, bilo bi lepo nešto osvojiti. Zato sam se vratio, ali jednostavno nije bilo potrebne hemije. Igrački je to bila kvalitetna ekipa, tu su bila velika imena, ali atmosfera ni izbliza nije bila onakva kakva je bila kad smo osvajali titule. Neke stvari koje su se dogodile zauvek će ostati između nas igrača i mislim da je to najpoštenije. Naravno da smo svi odgovorni za taj neuspeh i jako mi je žao što kod kuće, pred svojim navijačima, nismo napravili veliki rezultat. Bez obzira na to koliko mi je teško bilo, odmah sam došao pred njih, suočio sam se sa njima, jer znam koliko su nam oni bili važni tokom svih tih godina, kad smo osvajali zlata. Bol je bila prevelika i morala je da prođe. Za sve ostalo, za detalje, radije ne bih o tome pričao jer, ponavljam, najbolje je da to ostane među nama u svlačionici. Naša košarkaška reprezentacija je jedna velika porodica, a u svakoj pravoj porodici svi problemi koji se dogode ostanu isključivo u četiri zida.