Има ли још Станојевић чаробни штапић за Звезду?

Вест да је почетком септембра 2020. Александар Станојевић после осам година и осам месеци поново „ускочио у одору” тренера Партизана иницирала је одушевљење међу навијачима црно-белих: „на страну” ауторски потпис на улазак у Лигу шампиона 2010. и дупла круна 2011, већ...

„Ау, како је побеђивао Црвену звезду” – открили су, једногласно, Гробари главни разлог екстазе, „растопивши” се при подсећању на скор трофејног стручњака против вечитог ривала у периоду 16. април 2010 – 13. јануар 2012.

Пет победа из шест дуела, уз један „безначајан” пораз (у реваншу купу, без утицаја на пролаз) и гол разлику 7:1 – мало ли је?!

Кад...

Командант Парног ваљка у другом мандату у Хумској из пет покушаја још није осетио сласт тријумфа над комшијама: у недељу, на стадиону „Рајко Митић”, црно-бели су, чини се, никад лакше под његовим вођством потписали капитулацију.

Тачно, Станојевићу припадају немерљиве заслуге за стабилизацију Партизана (за импозантан низ у првенству и нови искорак у Лиги конференције велико „браво”) и после чак четири „сушне” сезоне, веровали или не, конкурентност у трци са црвено-белима (клуб из Хумске и сад има два бода више!), али...

Фудбалофили, нарочито они са емоцијом ка суперлигашком лидеру, с разлогом се питају: где се даде Александров „чаробни штапић” из окршаја са Црвеном звездом, подсетимо – с моћима да је редовно претвара у муштерију?

„Потрага” може да се води у два правца: мерење снаге вечитих (тад и сад) и да ли се, у међувремену, нешто променило у самом Станојевићу, пре „кам-бека” на Топчидерско брдо с „радном књижицом”  у Кини, Израелу, Грчкој и Саудијској Арабији?

Црвена звезда је кудикамо јача, оцени, јуче, генерални директор Звездан Терзић: „Никад боља у последњих 30 година” – првак 2018, 2019, 2020. и 2021, са два учешћа у Лиги шампиона (2018, 2019) и три дочекана пролећа у Европи (2018, 2021, 2022).

Односно...

Способна да ове зиме, намерна да не препусти трон најљућем противнику (није пријатно на минус 5), шампионски тим (појачан летос чак и Александром Драговићем!) оснажи једним од најбољих стрелаца Старог континента Охијем и некадашњим репрезентативцем Италије Пићинијем, проценивши да је дефицитарна на позицијама нападача и десног бека, иако има Павкова – џелата Ливерпула и Гајића – златног Орлића са Мондијалита на Новом Зеланду!

Дигресија: периода кад је Александар Станојевић читао лекције Ратку Достанићу, Александру Кристићу и Роберту Просинечком нико у Љутице Богдана не жели да се сећа, уз напомену: некадашњи европски првак на многим нивоима био је испод деценијама стицаног рејтинга.

Кад је Партизан био јачи: сад или пре деценију и „кусур”?

Рођени Београђанин лагано побеђујући и у комшилуку указивао је поверење између статива Младену Божовићу и, поготово, Стојковићу, одбрану гранитном чинио са Миљковићем, Савићем, Крстајићем, Лазевским (најчешће), Марком Јовановићем, Кнежевићем, Ломићем, Рнићем и Ивановим, до додатне чврстине долазио пружајући шансу Радосаву Петровићу, Смиљанићу и Камари, креацију добијао захваљујући Саши Илићу, Мореири, Немањи Томићу, Бабовићу и Вукићу, убојитост постизао на крилима Клеа, Дијаре, Илиева, Тејга, Адије, Лазара Марковића, Марка Шћеповића...

Ејјј!

И у претходних годину и по, наравно, Станојевић је могао да се дичи „старом класом” – Стојковић је бранио три дербија, Миљковић играо четири, Марковић свих пет, у последњој линији ослањао се на Светозара Марковића, у средњем реду и у нападу на Шћекића, Филипа Стевановића, Суму и Асана, уз актуелне адуте –  Вујачића, Саничанина, Урошевића, Здјелара, Јојића, Менига, Рикарда...

Ејјј!

Погледавши недељни дерби нешто му је, ипак, недостајало у односу на премијерни мандат: Младен Крстајић као командант одбране, кадар да штопера уз себе, богами и бекове, учини, баш као сад на другој страни Драговић млађаног Ераковића, далеко сигурнијим и бољим.

Уз то, навалу му је на последња два дербија предводило право решење – Рикардо, за разлику од претходних, изнуђених – „одбеглог” Асана и крилној позицији вичнијег Холендера.

И, шлагворт: шта је то ново у тактичко-психолошко-руководећем профилу Александра Станојевића?

Дан пред пут на најближе гостовање, осокољен, вероватно као и сви партизановци – рапсодијом у реваншу са Спартом, најави: „Јуришаћемо... и ми!”, с жељом да се одлепи на осам корака и, можда, већ сад реши питање власника круне.

Међутим...

Енергетски истрошен тим (то је, вероватно, главни узрок слабог издања; зар да се од осица против Чеха претворе у посматраче против комшија?) остаде ушанчен, са офанзивцима преоптерећеним нацртаним дефанзивним задацима, у ишчекивању поклона од ривала (један је и дошао, ал' није искоришћен)...

И ту је главна разлика: о „првом” Станојевићевом Партизану рачуна је морала да води Црвена звезда, док је „други”, у самом старту, под већим бременом анулирања узданица противника и... Није то – то!

Зар није боље да се брзоноги Мениг, уместо што бојажљиво осматра да није далеко од Урошевића, „накалеми” (у почетку) слабом Пићинију, или да Никола Терзић „мангупски” креира Родићу драму – „еј, шта ће да буде ако одем напред”, него...

Тренутак да репризирајући изјаву спортског директора Ивице Илиева: „Погубно би било да нам један пораз, кад и даље имамо предност, утиче на целу сезону”, закључимо апропо Станојевићевог несклада у дербијима: у 2021/22. имаће још само једну прилику да издиктиравши „такмичарскију” екипу (посебна тема: да ли би се Партизан уопште „такмичио” за титулу да нема Натха?) врати „коренима” - доведе навијаче у делиријум и покаже да је вратио моћ у „чаробни штапић”.

Симпатије и поверење Гробара и даље има, отуд...