НЕБОЈША УШКЕ ВУЧИЋЕВИЋ - Живот за један потез

Небојша Вучићевић је напустио свет онако како је живео. С фудбалом и за фудбал. Ушкетово срце је стало уз оно за шта је куцало. С лоптом на Дорћолу.

Србија, Београд и фудбал остали су без једног од последњих представника игре која је нервирала тренере и одушевљавала навијаче. Није правио разлику између „малог“ и „великог“ фудбала. Свака сцена је била велика. Од улица Дорћола и турнира у Основној школи „Пера Поповић Ага“ (данас „Михајло Петровић Алас“), друголигашких терена, европских купова или Америке, играо је играјући се фудбала одбијајући да се уклопи у тактичке шаблоне зарад једног потеза о коме ће публика причати после утакмице.

Да би крочио на зелени терен са 14 година је прешао са десне на леву обалу Дунава. „Уписао“ се у Палилулац из Крњаче. Задржао се само месец дана. „Ловци на таленте“ ОФК Београда су брзо приметили несвакидашњи таленат момчића ковџаве косе и само месец дана касније Вучићевић је постао „романтичар“. Била је то храбра одлука. Они који боље познају прилике у тадашњем Београду знају шта је значила одлука момка са Дорћола да дође на Стару Карабурму.

Ушке је лако разбио стереотипе. Брзо је напредовао и за ОФК Београд дебитовао већ са 18 година, 1. августа 1980. голом у победи плаво-белих против Вележа (3:1).

ОФК Београд је испадао из Прве лиге и враћао се, а Ушке се борио са нетрпељивим тренерима. Тражили су да занемари романтику и игра по тактичким шемама. Имао је и јаку конкуренцију. На левом крилу су се смењивали ветеран Илија Петковић и његов наследник Митар Мркела. Ушке је био тек трећи у реду. Наиграо се тек у последњој сезони, кад је Петковић окачио копачке о клин, а Мркела прешао 1983. у Црвену звезду.

Посрнуће и пад Романтичара из елитног ранга за Црвену звезду и Партизан је било оправдање да занемаре џентлментски споразум и не узимају играче плаво-белих. У пролеће 1984. на врата дома Вучићевића су закуцали представници Партизана. Позвали су га у Хумску. 

Ушке није крио да је навијач Црвене звезде и да се нада да би једном могао да заигра у црвено-белом дресу. Лако је разумео објашњење да га Црвена звезда неће звати док је Мркела на левом крилу и да га у Партизану у свлачионици чекају Манце, Јешић, Омеровић, Варга, Радановић, Ђелмаш, Стевановић, Смајић, Радовић, Ројевић, Каличанин, Клинчарски...

За Партизан је дебитовао 19. августа 1964. у Хумској, у победи против загребачког Динама (2:0). Голове су постигли Јешић и Варга, а Вучићевић заиграо „с клупе“.

Остао је у Партизану пет година и постао љубимац навијача. У књизи „Све Партизанове звезде“ Ушкету је поред Бобека, Милутиновића, Вукотића и других црно-белих асова посвећено највоше страна. Био је члан тима који је освојио две титуле првака Југославије (1985/86, 1986/87), мада је на њих морао да чека одлуку Суда управног рада. То с биле оне „чувене“ „Шајберове године“.

Од Партизана се растао освајањем Купа Југославије 1988/89. великом победом у финалу против Вележа резултатом 6:1. Ушке је постигао прва два гола.

Кад је дошло време да крене преко границе, Вучићевић је изабрао Француску и Мец. Одиграо је једну сезону и рекао „оревуар“. Францизи нису разумели његов фудбал, а ни он није разумео њих.

Одласком из Меца почеле су године непрстаних сеоба. Нигде га није држало место. Провео је пола сезоне у шпанској Саламанки, вратио се на кратко у ОФК Београд, па отишао у корејски Даеву, „свратио“ до Кипра где је играо за Пафос. Последње године каријере је провео у Младости из Умчара, мариборском Железничару, Мури и Коротану, а завршио је онако како је и почео, играјући мали фудбал, али у далекој Америци, у Канзас ситију. На позив Владислава Блекија Богићевића отишао је да Амере учи „сокеру“.

Брзо му је и Америка досадила. Недостајали су му Београд, Дорћол и друштво из краја. Тренерску каријеру је почео 2001. управо на Дорћолу. Кофер му је увек био спреман, често се селио, али се увек враћао у свој крај. За Ушкета свет је био на Дорћолу.