NEBOJŠA UŠKE VUČIĆEVIĆ - Život za jedan potez

Nebojša Vučićević je napustio svet onako kako je živeo. S fudbalom i za fudbal. Ušketovo srce je stalo uz ono za šta je kucalo. S loptom na Dorćolu.

Srbija, Beograd i fudbal ostali su bez jednog od poslednjih predstavnika igre koja je nervirala trenere i oduševljavala navijače. Nije pravio razliku između „malog“ i „velikog“ fudbala. Svaka scena je bila velika. Od ulica Dorćola i turnira u Osnovnoj školi „Pera Popović Aga“ (danas „Mihajlo Petrović Alas“), drugoligaških terena, evropskih kupova ili Amerike, igrao je igrajući se fudbala odbijajući da se uklopi u taktičke šablone zarad jednog poteza o kome će publika pričati posle utakmice.

Da bi kročio na zeleni teren sa 14 godina je prešao sa desne na levu obalu Dunava. „Upisao“ se u Palilulac iz Krnjače. Zadržao se samo mesec dana. „Lovci na talente“ OFK Beograda su brzo primetili nesvakidašnji talenat momčića kovdžave kose i samo mesec dana kasnije Vučićević je postao „romantičar“. Bila je to hrabra odluka. Oni koji bolje poznaju prilike u tadašnjem Beogradu znaju šta je značila odluka momka sa Dorćola da dođe na Staru Karaburmu.

Uške je lako razbio stereotipe. Brzo je napredovao i za OFK Beograd debitovao već sa 18 godina, 1. avgusta 1980. golom u pobedi plavo-belih protiv Veleža (3:1).

OFK Beograd je ispadao iz Prve lige i vraćao se, a Uške se borio sa netrpeljivim trenerima. Tražili su da zanemari romantiku i igra po taktičkim šemama. Imao je i jaku konkurenciju. Na levom krilu su se smenjivali veteran Ilija Petković i njegov naslednik Mitar Mrkela. Uške je bio tek treći u redu. Naigrao se tek u poslednjoj sezoni, kad je Petković okačio kopačke o klin, a Mrkela prešao 1983. u Crvenu zvezdu.

Posrnuće i pad Romantičara iz elitnog ranga za Crvenu zvezdu i Partizan je bilo opravdanje da zanemare džentlmentski sporazum i ne uzimaju igrače plavo-belih. U proleće 1984. na vrata doma Vučićevića su zakucali predstavnici Partizana. Pozvali su ga u Humsku. 

Uške nije krio da je navijač Crvene zvezde i da se nada da bi jednom mogao da zaigra u crveno-belom dresu. Lako je razumeo objašnjenje da ga Crvena zvezda neće zvati dok je Mrkela na levom krilu i da ga u Partizanu u svlačionici čekaju Mance, Ješić, Omerović, Varga, Radanović, Đelmaš, Stevanović, Smajić, Radović, Rojević, Kaličanin, Klinčarski...

Za Partizan je debitovao 19. avgusta 1964. u Humskoj, u pobedi protiv zagrebačkog Dinama (2:0). Golove su postigli Ješić i Varga, a Vučićević zaigrao „s klupe“.

Ostao je u Partizanu pet godina i postao ljubimac navijača. U knjizi „Sve Partizanove zvezde“ Ušketu je pored Bobeka, Milutinovića, Vukotića i drugih crno-belih asova posvećeno najvoše strana. Bio je član tima koji je osvojio dve titule prvaka Jugoslavije (1985/86, 1986/87), mada je na njih morao da čeka odluku Suda upravnog rada. To s bile one „čuvene“ „Šajberove godine“.

Od Partizana se rastao osvajanjem Kupa Jugoslavije 1988/89. velikom pobedom u finalu protiv Veleža rezultatom 6:1. Uške je postigao prva dva gola.

Kad je došlo vreme da krene preko granice, Vučićević je izabrao Francusku i Mec. Odigrao je jednu sezonu i rekao „orevuar“. Francizi nisu razumeli njegov fudbal, a ni on nije razumeo njih.

Odlaskom iz Meca počele su godine neprstanih seoba. Nigde ga nije držalo mesto. Proveo je pola sezone u španskoj Salamanki, vratio se na kratko u OFK Beograd, pa otišao u korejski Daevu, „svratio“ do Kipra gde je igrao za Pafos. Poslednje godine karijere je proveo u Mladosti iz Umčara, mariborskom Železničaru, Muri i Korotanu, a završio je onako kako je i počeo, igrajući mali fudbal, ali u dalekoj Americi, u Kanzas sitiju. Na poziv Vladislava Blekija Bogićevića otišao je da Amere uči „sokeru“.

Brzo mu je i Amerika dosadila. Nedostajali su mu Beograd, Dorćol i društvo iz kraja. Trenersku karijeru je počeo 2001. upravo na Dorćolu. Kofer mu je uvek bio spreman, često se selio, ali se uvek vraćao u svoj kraj. Za Ušketa svet je bio na Dorćolu.