Богдановић о Ушкету: Није имао „бициклицу”, ал' све остало - боље

У Југо фудбалу, у другој половини „осамдсесетих”, кружило је с разлогом: „Не дао вам Бог да сте бек и морате на „мејдан” крилима Партизана!”

Пропаст у најави: уколико сте леви – сањаћете „бициклицу” Горана Богдановића, ако, пак, десни – завртеће вам се од „вожње” и зарозаних штуцни Небојше Вучићевића!

Гошу је, наравно, дубоко потресла Ушкетова смрт:

- Туга превелика. Не могу да верујем: лепо је изгледао, био активан, до скоро смо играли за ветеране и... да је тако настрадао.

На омиљеном, малом фудбалу?

- Колико је само волео игру на петопарцу! Старији је од мене пет година, кад сам, са 18, потписао за Партизан, водио је нас млађе по градовима у Србији, Југославији, да играмо кришом, ни у Хумској нико није знао. Био је врхунски мајстор, не само на великом, већ и на малом фудбалу!

Није имао, као ви, „бициклицу”, ал'...?

- Није имао „бициклицу”, ал' све остало – много боље! Камо среће да сам имао све што он, Ушке моју финту... Сви смо га волели: гледао је увек да помогне младима, нарочито „са стране”. Свуда нас водио, учио, саветовао о свему и свачему. Бајро Жупић, Муни Бајовић, Плави Стевановић, ја...

Сијасет великих утакмица, две заједничке титуле, куп?

- Давао је голове у вечитом дербију, растурао Динамо, па... Чувени Вележ! Партизан је на трофеј у Купу Југославије чекао 32 године, ејјј, Ушке је одиграо, врхунски, разбио Мостарце. Ух, колико незаборавних партија... Ма, могу да набројим на прсте слабије мечеве!

Другарчина за сва времена?

- Да вам испричам ово... Дуго се нисмо видели, 1989. отишао је у Мец, ја 1993. у Мајорку, потом, Еспањол, Екстремадуру. По повратку из Шпаније одем на новогодишњи турнир у Велику Плану, кад... Дошла Партизанова екипа – Ђелмаш, Плави, Вермезовић... Изљубим се, наравно, са свима, њему пружим руку... Не знам ко је човек, разумеш?! Тек, долази ми Ђелмаш: „Ти са Ушкетом на причаш? ” Зачудим се: где је, бре, Ушке? Милош ме гледа: „Ено га тамо... ” Скочим од радости! Ушке се смешка: „Видим, брате, са свима се љубиш, само са мном рукујеш.” А... он се угојио, коса му није тршава. Брате, извини, молим те...

Непоновљиви шмекер?

- Био је, пре короне, тренер у мом Смедереву. Упознао сам му сина Вању, дошао је да гледа ћалета и нашу утакмицу. Нисмо се после тога виђали, знате, имам и ја проблем – спремам се за операцију кука, међутим, били смо стално у контакту. Саучешће породици – казивао је с пијететом о великом пријатељу и омиљеном саиграчу Горан Богдановић.