Ако разум чини људско биће, онда га осећај води онако како је на фудбалском путу водио Јовицу Колба, играча средине терена. Своју фудбалску причу почео је у Галеници, да би чудесне мајсторије и голови обележили играчко трајање. И данас се памти његово мајсторство када је против Жељезничара у Сарајеву постигао најлепши гол те сезоне, а Грбавица чаролију наградила дуготрајним аплаузом.
Носио је после дрес Партизана, Спартака, Сутјеске и каријеру окончао у белгијском Гелу. Тамо је остао с породицом, задовољан је животом и не скрива да је остао жељан Београда и Србије.
Ипак, Галеника је прва спортска љубав...
- Прве кораке сам направио у Земуну, у седамнаестој заиграо у првом тиму, афирмисао се... и, након повреде, отишао у ЈНА. Одатле у Партизан – с радошћу се присећа Колб.
Пре њега у Партизан су из Горње вароши дошли Звонко Живковић и Драган Манце. Да не беше зле судбине...
- Премлад је отишао на други свет. С несвакидашњим талентом, квалитетом, добротом и младошћу могао је постати најбољи центарфор Европе. Међутим, зла коб одиграла је своју улогу. И, сад ме тресу емоције - говори дрхтавим гласом.
Стигао је у Партизан 1984. године, освојио две титуле, куп и Суперкуп Југославије.
- Успех је солидан, међутим, нисам задовољан. Могли смо и много више. После војске одмах у Партизану и нисам био довољно спреман за такмичарске изазове. После нисам имао довољно шанси да заиграм, колико сам сматрао да би требало. Све прилике сам искористио, играо на висини очекивања. Тренери су били задовољни, руководство, навијачи. Била су нека друга времена, па нећу да се жалим. А, било је лепо.
С Пиксијем у финале СП
Србија се пласира на СП у Катар, Драган Стојковић Пикси тка неке нове ћилиме достигнућа.
- Напокон, после толико година и селектора је пронађен одговарајући за селекторску улогу. Не зато што је Пикси геније или ванземаљац, прави је пример Звездине школе и игре. Човек са великим самопоуздањем. Усмериће те где треба, дати снагу када је најтеже. Одабрао је изузетан тим, све добро укомпоновао и не бих се чудио да Србија уђе у финале! Било би изненађење, али чуда су у фудбалу могућа. Пиксију свака част – усхићено вели Колб.
Истоветна сећања вежу и на време проведено на северу Бачке.
- Суботица је прелеп град, Спартак добар клуб. По играчком кадру је требало да останемо у Првој лиги, али било је одређених размирица унутар клуба. И, додуше, били смо млади.
Хвали и време проведено у дресу Сутјеске.
- Мој велики пријатељ Милоња Ђукић и ја смо отишли на позајмицу у полусезони, помогнемо да Сутјеска задржи прволигашки статус. Нисмо успели, нажалост. Ремизирали смо с Црвеном звездом у последњем колу 2:2, Челик у Приштини волшебно преокренуо вођство домаћих од 2:0 и брзински дао три гола. Правде није било, неко други је скројио судбину Сутјеске.
Вратио се у Партизан... и, 8. децембра 1985. постигао ремек дело од гола за победу Партизана од 2:0 и за салве аплауза на Грбавици.
- Нисам био велики голгетер, али скоро сви моји голови имали су лепоту. Посебно на Грбавици, у последњем колу јесењег дела сезоне. Тренер Ненад Бјековић указао ми је прилику, мада сам имао сам чудан предосећај. Што сам и рекао... ух, покојном Небојши - Ушкету Вучићевићу... Он је био у чуду, као ниси дао две године гол, а данас ћеш га дати. Међутим, догодило се тако. По левој страни изградио је акцију Адмир Смајић, левом ногом сам захватио лопту и отишла је у „деведесет”! Касније се говорило да је то један од најлепших погодака које је Грбавица икада видела - поносно ће Колб.
Каријеру је наставио у Белгији и окончао са 35 лета, одлучио да остане у у тој земљи.
- Ситуација у нашој земљи одиграла је пресудну улогу. У Белгију сам дошао 1990. године и убрзо се у Југославији почело „кувати”. Гел је био друголигаш, али битно ми је било да сам на сигурном. Моја земља се нажалост распадала и одлучио сам да останем. Белгијанци су били презадовољни и, када сам завршио каријеру, запослио сам се и сад гурам ка пензији. Мада... остао сам жељан Београда и Србије, видећемо шта ћемо даље.
Ниједна ствар и ниједно умеће није само оно што у ствари јесте, већ доживљај који остаје у сећањима. Баш као што се памти и каријера Јовице Колба, као пример да даровитост са посвећеношћу може чуда да направи.
Дружење са Звездашима није умањивало ривалство
Радо се сећа и бираним речима прича о вечитом дербију.
- Мало која земља има такву утакмицу. Одиграо сам два дербија, један на Маракани пред 100.000 гледалаца! С играчима Звезде сам се дружио и у млађим селекцијама репрезентације Југославије, излазио у град најчешће с Милком Ђуровским, Пиксијем, Мркелом... што није умањивало велико ривалство на терену. Напротив.
Друкчије је данас, много жали због тога.
- Дуго сам овде, изгубио сам многе контакте. Међутим, сваког лета одем до Партизана, али тамо се много тога променило. Нема ни навијача из некада прелепе баште. Видео сам се само с Владом Вермезовићем и Дарком Белојевићем. Одем и у Земун да ме жеља мине. Али, нико мене не познаје и ја никог не знам! Промениле се генерације и, разумљиво, све је другачије.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
