Ako razum čini ljudsko biće, onda ga osećaj vodi onako kako je na fudbalskom putu vodio Jovicu Kolba, igrača sredine terena. Svoju fudbalsku priču počeo je u Galenici, da bi čudesne majstorije i golovi obeležili igračko trajanje. I danas se pamti njegovo majstorstvo kada je protiv Željezničara u Sarajevu postigao najlepši gol te sezone, a Grbavica čaroliju nagradila dugotrajnim aplauzom.
Nosio je posle dres Partizana, Spartaka, Sutjeske i karijeru okončao u belgijskom Gelu. Tamo je ostao s porodicom, zadovoljan je životom i ne skriva da je ostao željan Beograda i Srbije.
Ipak, Galenika je prva sportska ljubav...
- Prve korake sam napravio u Zemunu, u sedamnaestoj zaigrao u prvom timu, afirmisao se... i, nakon povrede, otišao u JNA. Odatle u Partizan – s radošću se priseća Kolb.
Pre njega u Partizan su iz Gornje varoši došli Zvonko Živković i Dragan Mance. Da ne beše zle sudbine...
- Premlad je otišao na drugi svet. S nesvakidašnjim talentom, kvalitetom, dobrotom i mladošću mogao je postati najbolji centarfor Evrope. Međutim, zla kob odigrala je svoju ulogu. I, sad me tresu emocije - govori drhtavim glasom.
Stigao je u Partizan 1984. godine, osvojio dve titule, kup i Superkup Jugoslavije.
- Uspeh je solidan, međutim, nisam zadovoljan. Mogli smo i mnogo više. Posle vojske odmah u Partizanu i nisam bio dovoljno spreman za takmičarske izazove. Posle nisam imao dovoljno šansi da zaigram, koliko sam smatrao da bi trebalo. Sve prilike sam iskoristio, igrao na visini očekivanja. Treneri su bili zadovoljni, rukovodstvo, navijači. Bila su neka druga vremena, pa neću da se žalim. A, bilo je lepo.
S Piksijem u finale SP
Srbija se plasira na SP u Katar, Dragan Stojković Piksi tka neke nove ćilime dostignuća.
- Napokon, posle toliko godina i selektora je pronađen odgovarajući za selektorsku ulogu. Ne zato što je Piksi genije ili vanzemaljac, pravi je primer Zvezdine škole i igre. Čovek sa velikim samopouzdanjem. Usmeriće te gde treba, dati snagu kada je najteže. Odabrao je izuzetan tim, sve dobro ukomponovao i ne bih se čudio da Srbija uđe u finale! Bilo bi iznenađenje, ali čuda su u fudbalu moguća. Piksiju svaka čast – ushićeno veli Kolb.
Istovetna sećanja vežu i na vreme provedeno na severu Bačke.
- Subotica je prelep grad, Spartak dobar klub. Po igračkom kadru je trebalo da ostanemo u Prvoj ligi, ali bilo je određenih razmirica unutar kluba. I, doduše, bili smo mladi.
Hvali i vreme provedeno u dresu Sutjeske.
- Moj veliki prijatelj Milonja Đukić i ja smo otišli na pozajmicu u polusezoni, pomognemo da Sutjeska zadrži prvoligaški status. Nismo uspeli, nažalost. Remizirali smo s Crvenom zvezdom u poslednjem kolu 2:2, Čelik u Prištini volšebno preokrenuo vođstvo domaćih od 2:0 i brzinski dao tri gola. Pravde nije bilo, neko drugi je skrojio sudbinu Sutjeske.
Vratio se u Partizan... i, 8. decembra 1985. postigao remek delo od gola za pobedu Partizana od 2:0 i za salve aplauza na Grbavici.
- Nisam bio veliki golgeter, ali skoro svi moji golovi imali su lepotu. Posebno na Grbavici, u poslednjem kolu jesenjeg dela sezone. Trener Nenad Bjeković ukazao mi je priliku, mada sam imao sam čudan predosećaj. Što sam i rekao... uh, pokojnom Nebojši - Ušketu Vučićeviću... On je bio u čudu, kao nisi dao dve godine gol, a danas ćeš ga dati. Međutim, dogodilo se tako. Po levoj strani izgradio je akciju Admir Smajić, levom nogom sam zahvatio loptu i otišla je u „devedeset”! Kasnije se govorilo da je to jedan od najlepših pogodaka koje je Grbavica ikada videla - ponosno će Kolb.
Karijeru je nastavio u Belgiji i okončao sa 35 leta, odlučio da ostane u u toj zemlji.
- Situacija u našoj zemlji odigrala je presudnu ulogu. U Belgiju sam došao 1990. godine i ubrzo se u Jugoslaviji počelo „kuvati”. Gel je bio drugoligaš, ali bitno mi je bilo da sam na sigurnom. Moja zemlja se nažalost raspadala i odlučio sam da ostanem. Belgijanci su bili prezadovoljni i, kada sam završio karijeru, zaposlio sam se i sad guram ka penziji. Mada... ostao sam željan Beograda i Srbije, videćemo šta ćemo dalje.
Nijedna stvar i nijedno umeće nije samo ono što u stvari jeste, već doživljaj koji ostaje u sećanjima. Baš kao što se pamti i karijera Jovice Kolba, kao primer da darovitost sa posvećenošću može čuda da napravi.
Druženje sa Zvezdašima nije umanjivalo rivalstvo
Rado se seća i biranim rečima priča o večitom derbiju.
- Malo koja zemlja ima takvu utakmicu. Odigrao sam dva derbija, jedan na Marakani pred 100.000 gledalaca! S igračima Zvezde sam se družio i u mlađim selekcijama reprezentacije Jugoslavije, izlazio u grad najčešće s Milkom Đurovskim, Piksijem, Mrkelom... što nije umanjivalo veliko rivalstvo na terenu. Naprotiv.
Drukčije je danas, mnogo žali zbog toga.
- Dugo sam ovde, izgubio sam mnoge kontakte. Međutim, svakog leta odem do Partizana, ali tamo se mnogo toga promenilo. Nema ni navijača iz nekada prelepe bašte. Video sam se samo s Vladom Vermezovićem i Darkom Belojevićem. Odem i u Zemun da me želja mine. Ali, niko mene ne poznaje i ja nikog ne znam! Promenile se generacije i, razumljivo, sve je drugačije.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
