Љупко Петровић: Победиће Миха, даће бог!

Нема брже брзине на кугли земаљској од лоше вести. Нема и тужније туге адресоване на ближње, чак и кад нису у крвном сродству.

Потоње... као чемерна метафора рака крви и коштане сржи у Синише Михајловића, веровало се здушно, као ружна двоипогодишња прошлост. Побеђена вештим рукама најчувенијих италијанских хематолога, иновативном терапијом... челичном вољом, његовом. 

Рецидив акутне леукемије и поновна борба за живот славног фудбалера и тренера особите врсте добрано су растужили Љуба Петровића, фудбалског оца Михиног. 

- Шокирао сам се... поново – јектичаво уверава Љупко из далеког нам Вијетнама, петмилионског Тан Хуа.

- Никако да се смирим, одагнам црне мисли. Жао ми је...

Емоције гејзирно навиру, глас начет болом додатно поприми никотинску промуклост.

- Дете моје мило... шта те снађе, опет!?

Камена тишина пара уха, сећања плавно надиру...

- Синишу сам с Мишом (Косановић) довео из Борова у Војводину, потом у Звезду. Много тога лепог прошли, доживели. Кад се сетим, само.

Последње изречено некако у трену промени расположење, набоље.

- Његов карактер, верујте на реч, нема поређења. Тај, никог бреновао није на терену – једва чујно се осмехнуо.

- Неће и овог пута болест, тешку и опаку. Миха мој... шампион од рођења, играч од поверења, душа од човека. Победник!

Жељу за оздрављењем ојача магично древно, како праведници и заслужују:

- Даће бог... дуго да поживи и дочека праунуке.

Опаске: него шта ће и трајаће још онаква момчина, формално су означиле крај ауторске подршке и најдубље милог учитеља драгом ученику - громадама фудбалским и човечним.