Ljupko Petrović: Pobediće Miha, daće bog!

Nema brže brzine na kugli zemaljskoj od loše vesti. Nema i tužnije tuge adresovane na bližnje, čak i kad nisu u krvnom srodstvu.

Potonje... kao čemerna metafora raka krvi i koštane srži u Siniše Mihajlovića, verovalo se zdušno, kao ružna dvoipogodišnja prošlost. Pobeđena veštim rukama najčuvenijih italijanskih hematologa, inovativnom terapijom... čeličnom voljom, njegovom. 

Recidiv akutne leukemije i ponovna borba za život slavnog fudbalera i trenera osobite vrste dobrano su rastužili Ljuba Petrovića, fudbalskog oca Mihinog. 

- Šokirao sam se... ponovo – jektičavo uverava Ljupko iz dalekog nam Vijetnama, petmilionskog Tan Hua.

- Nikako da se smirim, odagnam crne misli. Žao mi je...

Emocije gejzirno naviru, glas načet bolom dodatno poprimi nikotinsku promuklost.

- Dete moje milo... šta te snađe, opet!?

Kamena tišina para uha, sećanja plavno nadiru...

- Sinišu sam s Mišom (Kosanović) doveo iz Borova u Vojvodinu, potom u Zvezdu. Mnogo toga lepog prošli, doživeli. Kad se setim, samo.

Poslednje izrečeno nekako u trenu promeni raspoloženje, nabolje.

- Njegov karakter, verujte na reč, nema poređenja. Taj, nikog brenovao nije na terenu – jedva čujno se osmehnuo.

- Neće i ovog puta bolest, tešku i opaku. Miha moj... šampion od rođenja, igrač od poverenja, duša od čoveka. Pobednik!

Želju za ozdravljenjem ojača magično drevno, kako pravednici i zaslužuju:

- Daće bog... dugo da poživi i dočeka praunuke.

Opaske: nego šta će i trajaće još onakva momčina, formalno su označile kraj autorske podrške i najdublje milog učitelja dragom učeniku - gromadama fudbalskim i čovečnim.