ЧЕТИРИ ДУГЕ ДЕЦЕНИЈЕ - Дан кад је Чаир горео!

Нишки Раднички је на јучерашњи дан пре тачно 40 година победио Хамбургер са 2:1 у првој полуфиналној утакмици Купа УЕФА. Пласман тима са Чаира међу четири најбоље екипе у тада другом по квалитету УЕФА такмичењу био је и остао највећи успех спорта у граду крај Нишаве.

Чланови најславније генерације Радничког јуче су прво били на пријему код градоначелнице Ниша Драгане Сотировски, а затим су уз присуство актуелних челника клуба и бројних представника медија евоцирали успомене на стадиону „Чаир” и одгледали филм који је направљен у њихову част.

Утакмица са немачком екипом одиграна је 7. априла 1982. године, на Чаиру је владала паклена атмосфера, цео Ниш је стао и био у духу фудбала. Изабраници Душана Ненковића сјајном игром савладали су противника који је само годину дана касније постао европски шампион.

Нишлије су против Хамбургера повеле голом Самида Бегановића у 49. минуту, Фон Хесен је изједначио у 55, да би капитен Радничког Милован Обрадовић у 75. минуту донео велики тријумф југословенском представнику.

Раднички је играо у саставу: Миленковић, Гавриловић, Обрадовић, Бојовић, Војиновић, Дризић, Стојиљковић, Ђорђевић, Николић (Станковић), Алексић (Радосављевић), Бегановић.

Немачки тим је у реваншу победио са 5:1, али то није умањило огроман успех Нишлија те сезоне. До полуфинала Ненковићева екипа избацивала је Наполи, Грасхоперс, Фејенорд и Данди Јунајтед.

- Поносан сам на ову генерацију нишких фудбалера и на чињеницу да сам их са капитенском траком предводио на домаћој и међународној сцени. Стално смо у контакту, састајемо се, евоцирамо успомене и причамо о нашим животима после каријере. Остали смо трајно везани једни за друге. Сећам се сваког детаља са утакмице против Хамбургера, нарочито мог победоносног гола. Повукао сам акцију са наше половине, предриблао неколико играча, чак и легендарног Калца и пласирао лопту поред Штајна у мрежу – каже Милован Обрадовић, капитен тадашње генерације Радничког.

О хомогености незаборавне генерације Нишлија  говорио је Драган Радосављавић Џаја:

– Били смо колектив за памћење. Већина тих играча је била родом из Ниша и околине. Имали смо момке из Прокупља и Куршумлије, клинце из наше школе попут Дризића, Ђорђевића, Ринчића и Николића и играче који су стасали на трећелигашким и зонашким теренима. Другим речима, „јужна пруга” је догурала до полуфинала Купа УЕФА, што је резултат за дивљење. То је непоновљиво. У Југославији је тих дана владала фудбалска еуфорија, Чаир је на свакој утакмици био испуњен до последњег места. Са трибина се није орило „Раднички, Раднички”, него „Југославија, Југославија”. Навијачи су скандирали „Ми смо Титови, Тито је наш”. Били смо прави репрезент југословенског фудбала у веома јаком такмичењу и људи су то умели да подрже.

Занимљив је податак да је само четири дана уочи меча са Хамбургером, у дресу Радничког дебитовао тада шеснаестогодишњи Драган Стојковић Пикси. У време кад је клуб са Чаира исписао најлепше странице своје историје, на сцену је ступао момак из Ниша, годинама касније један од најбољих југословенских играча.