Партизан прославио јубилеј: Вече шампиона и јаких емоција (ФОТО ГАЛЕРИЈА)

Прича која данас изгледа као бајка... Тако је 30 година касније у уводној речи на донаторској вечери којом је Партизан обележио свој вредан јубилеј, описан успех црно-белих кошаркаша те 1992. 

Уствари – та прича је и тада изгледала као бајка. Са срећним крајем. После кога су сви „заћутали на тренутак”. 

Све после те чудесне тројке Александра Ђорђевића којом је Партизан крунисан као шампион Европе. Тог 16. априла 1992. године.

И 30 година касније на лицима чланова те генијалне генерације јасно су се читале емоције. Јаке емоције. Већ приликом сусрета, док је трајало окупљање у хотелу Краун плаза. А посебно док су гледали снимке из те сезоне. Слушали приче. Сећања. 

А емоције – ту највише поштовање, па и истинско дивљење – видело се и на лицима садашње генерације кошаркаша Партизана док су на документарним филовима који су направљени специјално за овај јубилеј, гледали шта је то све њихов клуб у тим страшним временима урадио. 

Неки су можда видећи замагљене очи својих славних претходника, могли још боље да схвате каквог клуба дрес носе. 

Тачније, то је био доминантан осећај свих гостију Партизанове донаторске вечери којом је клуб из Хумске обележио 30 година од освајања европске титуле. 

Успеха који у наредне три деценије није поновио. Али јесте долазио до финалних турнира. 

Ипак – та сезона је била потпуно другачија од свих. Ако је потребно подсећати – од 19 утакмица Партизан је само једну одиграо у Београду. Четвртфинале против Кнора. Само пет пута су поражени.  

Препричавале су се приче из Фуенлабраде. Дома црно-белих кошаркаша те 1992. И даље су се сви чудили неверици шпанских новинара који нису могли да верују да публика у овом предграђу Мадрида навија за Партизан против другог шпанског клуба. 
Али - Партизан де Фуенлабрада! 

Тако су тада темпераментних Шпанци звали црно-беле. Посебна веза се тада створила не само између два клуба. Већ много шира. Што ће остати заувек. 

Рецимо – прошлог викенда момци из Фуенлабраде су на мечу шампионата Шпаније носили дресове који су славили успех Партизана из 1992. И тога су се сетили црно-бели. 

Да је трајала целу ноћ, не би било довољно времена да се преврте сва сећања. Ма колико пута већ била испричана. 

И Жељко Обрадовић се сетио финала. 

- То се тешко заборавља! Од играча сам инсистирао само на томе да играмо како смо играли током целе сеоне. На тој срчаности и жељи. И да знамо да смо са њима играли две веома тешке утакмице и да ће одлучивати мале ствари – рекао је тренер црно-белих у једном од документараца специјално прављених за ову прилику. 

Финала се сетио и Предраг Даниловић који је одиграо сјајно тај меч, али који је због петог пенала раније морао на клупу.

- Боље што сам ја изашао, јер да сам ја остао у терену, онај ко је изводио лопту питање је коме би бацио. Мени или Салету - – једно је од сећања најбољег играча тог завршног турнира  у Истанбулу у једном од документараца. 

А херој те истанбулске вечери, једини који – због клупских обавеза – синоћ није био ту, о том последњем шуту – многи кажу – савршеном, у документарцу је рекао:

- Само ми је био циљ да дођем до дела терена где не ће бити много руку. Да дођем и да наскочим. 

И још...

- Жељко је рекао да нам је тај шут променио не само каријере, већ и животе. 

Тај шут је променио историју српске кошарке. Шут који се слави 16. априла баш сваке године. У овој се славио посебно.