Partizan proslavio jubilej: Veče šampiona i jakih emocija (FOTO GALERIJA)

Priča koja danas izgleda kao bajka... Tako je 30 godina kasnije u uvodnoj reči na donatorskoj večeri kojom je Partizan obeležio svoj vredan jubilej, opisan uspeh crno-belih košarkaša te 1992. 

Ustvari – ta priča je i tada izgledala kao bajka. Sa srećnim krajem. Posle koga su svi „zaćutali na trenutak”. 

Sve posle te čudesne trojke Aleksandra Đorđevića kojom je Partizan krunisan kao šampion Evrope. Tog 16. aprila 1992. godine.

I 30 godina kasnije na licima članova te genijalne generacije jasno su se čitale emocije. Jake emocije. Već prilikom susreta, dok je trajalo okupljanje u hotelu Kraun plaza. A posebno dok su gledali snimke iz te sezone. Slušali priče. Sećanja. 

A emocije – tu najviše poštovanje, pa i istinsko divljenje – videlo se i na licima sadašnje generacije košarkaša Partizana dok su na dokumentarnim filovima koji su napravljeni specijalno za ovaj jubilej, gledali šta je to sve njihov klub u tim strašnim vremenima uradio. 

Neki su možda videći zamagljene oči svojih slavnih prethodnika, mogli još bolje da shvate kakvog kluba dres nose. 

Tačnije, to je bio dominantan osećaj svih gostiju Partizanove donatorske večeri kojom je klub iz Humske obeležio 30 godina od osvajanja evropske titule. 

Uspeha koji u naredne tri decenije nije ponovio. Ali jeste dolazio do finalnih turnira. 

Ipak – ta sezona je bila potpuno drugačija od svih. Ako je potrebno podsećati – od 19 utakmica Partizan je samo jednu odigrao u Beogradu. Četvrtfinale protiv Knora. Samo pet puta su poraženi.  

Prepričavale su se priče iz Fuenlabrade. Doma crno-belih košarkaša te 1992. I dalje su se svi čudili neverici španskih novinara koji nisu mogli da veruju da publika u ovom predgrađu Madrida navija za Partizan protiv drugog španskog kluba. 
Ali - Partizan de Fuenlabrada! 

Tako su tada temperamentnih Španci zvali crno-bele. Posebna veza se tada stvorila ne samo između dva kluba. Već mnogo šira. Što će ostati zauvek. 

Recimo – prošlog vikenda momci iz Fuenlabrade su na meču šampionata Španije nosili dresove koji su slavili uspeh Partizana iz 1992. I toga su se setili crno-beli. 

Da je trajala celu noć, ne bi bilo dovoljno vremena da se prevrte sva sećanja. Ma koliko puta već bila ispričana. 

I Željko Obradović se setio finala. 

- To se teško zaboravlja! Od igrača sam insistirao samo na tome da igramo kako smo igrali tokom cele seone. Na toj srčanosti i želji. I da znamo da smo sa njima igrali dve veoma teške utakmice i da će odlučivati male stvari – rekao je trener crno-belih u jednom od dokumentaraca specijalno pravljenih za ovu priliku. 

Finala se setio i Predrag Danilović koji je odigrao sjajno taj meč, ali koji je zbog petog penala ranije morao na klupu.

- Bolje što sam ja izašao, jer da sam ja ostao u terenu, onaj ko je izvodio loptu pitanje je kome bi bacio. Meni ili Saletu - – jedno je od sećanja najboljeg igrača tog završnog turnira  u Istanbulu u jednom od dokumentaraca. 

A heroj te istanbulske večeri, jedini koji – zbog klupskih obaveza – sinoć nije bio tu, o tom poslednjem šutu – mnogi kažu – savršenom, u dokumentarcu je rekao:

- Samo mi je bio cilj da dođem do dela terena gde ne će biti mnogo ruku. Da dođem i da naskočim. 

I još...

- Željko je rekao da nam je taj šut promenio ne samo karijere, već i živote. 

Taj šut je promenio istoriju srpske košarke. Šut koji se slavi 16. aprila baš svake godine. U ovoj se slavio posebno.