EKСКЛУЗИВНО - Ђорђевић извукао чувену "четворку": Тражили сте романтику, ево је!

Насмејао се. Па шалом узвратио на питање...

- Да, има. И други кук је спреман за операцију.

Али, заиста има нешто романтично у чињеници да је Александар Саша Ђорђевић 30 година од епског финала у Истанбулу, опет ту. Само са друге стране Босфора. Место које је променило не само његов, већ и животе целе једне генерације кошаркаша Партизана, сада је његов дом.

Отворио нам је врата тог дома. Отворио је потом и једну од фиока у канцеларији првог тренера у дворани Фенербахчеа. Одатле је извукао романтику. Али, тек пошто је завршио разговор.

- Ово иде свуда са мном – рекао је и раширио горњи део тренерке Партизана са бројем 4. Тренерке из тог чувеног истанбулског финала које је решено његовом тројком, три секунде пре краја. 

У другој фиоци чува фотографију тима, са потписима свих играча, насталу пред пут на завршни турнир Евролиге, те 1992.

Јер...

- Човек је ништа без емоција – скоро да му се отело уз уздах.

Претходно је кроз разговор оживео много сећања. Емоција.

- Увек испред себе имам оно што ће сутра да се деси. Шта је следећа утакмица, следећи циљ, следећи пројекат... Али, када се човек окрене, схвати да је велика количина времена отишла.

Ипак...

- И даље све стоји. Баш због те нестварне љубави Партизана, партизановаца, свих нас који смо одрасли у Београду, на тај начин... Мислим да то и даље има чврстину. Рецимо да је то повезано са романтиком.

Поменуо је и „време романтичног Београда“, па са сетом у гласу направио својеврсну дигресију.

- Ја сам мало закачио „Грлом у јагоде”. И по рођењу сам Крсташ, био сам у Радничком као клинац. Још романтике... Ако тражимо емоцију, можемо да је нађемо. Да ли је она везана за Истанбул или не, нема везе.

О тој чувеној титули Партизана, чији се јубилеј слави баш данас, вероватно су испричане све приче. Да ли има неко осећање које доминира свих ових година?

- Осећај великог поноса. Велике среће. И даље смо то ми, нас 10 или 12, уз Жељка и профу, Саву, Кићу... Направили смо нешто што стоји. Стоје слике, приче. Наша пријатељства. То је нешто специјално.

Те сезоне је све било „специјално“. И то што је Партизан био најмлађи тим, без странаца, што је једну једину утакмицу одиграо у Београду, што је дом пронашао у Фуеналбради... Па до те његове чувене тројке.

Ђорђевић се задржао на том једином мечу играном у Пиониру. Четвртфиналу против Кнора. И поновио нешто слично што је рекао и 1992.

- То су моменти када смо израстали у шампионе. Те утакмице су потребне да ти изнутра дају потврду и самопоуздање које мораш да имаш да би се направио такав резултат. Утакмицу против Кнора смо одиграли фантастично, добили и са добром разликом, у јаком ритму. Концентрисани. Била је и те како искристалисана игра. Вукли смо Сале и ја, али су сви имали фантастичну улогу и тежину. Свако од играча је био на свом месту, свако је играо оно што му припада, али и оно што му прија по таленту и квалитету. Тако је била направљена и искристалисана екипа. Ту је Жељко мајстор над мајсторима, да дође до такве игре. Као и професор Николић. Њих двојица су били мозак свега.

Ту сезону посебном чини и то што је на место тренера, право из патика, дошао Жељко Обрадовић. Некада саиграч, сада је постао тренер. Ту промену улоге, екипа је лако прихватила.

- Без обзира на младе године, мислим да смо сви били изузетно зрели у прихватању његове позиције. Уосталом, он је већ био ауторитет и као старији у свлачионици, а ми смо већ били учени и тренирани тако да је за нас тренер био вођа. Жељко је увек имао карактер, знање, велику страст и жељу да постане тренер. То смо знали. Узајамно смо се помагали. Он нама да нас изведе на прави пут, да нам покаже правац. Са друге стране, ми смо били врло добри за сарадњу. Брзо смо схватили да је тренер ауторитет и да се његовој идеји строго верује. Нисмо имали никакав проблем.

Уосталом, пријатељски односи су – како је рекао Ђорђевић – само помогли у целој причи.

- Нико није сумњао у наше пријатељство било каква реч да се упути. У било ком тону. Само је могло још више да се продуби то узајамно поштовање.

У овом делу приче и подсећање да је Обрадовић баш Ђорђевића, капитена тог тима, на једној утакмици послао у свлачионицу.

- Да, да... И то у полуфиналу, можда четвртфиналу домаће лиге. Чини ми се против Работничког. Сећам се, питао сам га: „Мене Жељко?“. А он каже: „Да, да, тебе! Ћути, немој да ми уносиш нервозу у екипу!“. После ме сачекао. Плаче он, плачем ја. Каже: „Морао сам. Како друге, тако и тебе. Прешао си црту“. То сам схватио и никада нисам замерио. После те утакмице, коју смо победили, дошао сам на тренинг, извинио се као капитен и човек који је направио грешку. Казна је била та да ме склони. И сада мислим да је добро урадио. Што се мене тиче, то је мера која постоји у правилном тренирању играча.

Скок у садашњост... Каже да су они били тако учени и тренирани да буду „сарадљиви“. Да ли су садашњи играчи такви?

- У том смислу, не – сматра Ђорђевић. - Увек кажем, наш највећи непријатељ је сујета. И године против којих не можемо ништа. Сујету некад можемо да победимо, али јако тешко. Најважније је када човек у таквим тренуцима успе сујету да стави са стране, анализира ситуацију и схвати зашто је урађено то што је урађено. Сада се све много лично схвата. За сваки повик, све што је ван неких граница, већ се зову адвокати, секретари, обмудсмани... да би се одбранило од, боже мој, повика тренера. А није требало јер плима и осека нису у истом нивоу. Али, добро.

Вратио се у прошлост.

- Све је тада било другачије. То наше, макар моје, виђење фигуре тренера, професора или родитеља, старијег пријатеља... У наше време смо то схватали као водиљу. Човека који заслужује максимално поштовање, поготово јер је стављен на ту позицију. С обзиром да се, поготово у последње време, врло лако склањају такве особе, онда је избледела и снага ауторитета фигуре тренера.

У овом делу приче, није могло без професора Александра Николића. Његово присуство у тиму, Ђорђевић је описао као непроцењиво.

- Такав баланс, такав знак разума и звук његовог специфичног гласа који нас је смиривао и учио кошарци! Много, много детаља из те године сам запамтио и данас их користим у тренерском послу. Професор је увек размишљао унапред. Увек је био тај који нас је смиривао када бисмо изгубили, а који није дозвољавао да полетимо када победимо. Да почнемо од тог најбаналнијег. Па до тражења перфекције у извођењу свих техничких елемената. То је мени као девици у хороскопу и те како одговарало. Јер, тај тајни противник је увек био ту. Зашто све то не изгледа перфектно и како сам ја замислио, како треба.

Сетио се...

- Професор је дошао на то место на идеју мог оца. Састали су се он, Драган Кићановић и професор Николић у стану мојих родитеља на Новом Београду. Где је Кића то апсолутно прихватио, а Жељко одмах схватио какав ће они бити тандем. Сећам се, док су причали, ја сам седео у соби. Сутрадан смо се састали на тренингу и одатле кренули да градимо ту тутилу.

Ако већ причамо о тој перфекцији на коју га тера и хороскоп, за тројку против Хувентуда многи кажу да је била савршен шут. Колико је требало рада да би се дошло до тога?

Ђорђевићу се отело:

- Доста!

Конкретно:

- После сваког тренинга остајао сам и шутирао серије. Али сам измишљао и неке шутеве. И сада тренирам своје играче тако. Ево, овде у Фенербахчеу двојици младих играча дајем да шутирају 10 до 15 „њихових“ шутева. Да нађу неки шут који може евентуално да се деси у последњој секунди. Да узму лопту и предриблају је до неког места и пронађу нешто своје. Да ли ће то да буде флоутер, са леве или десне ноге, наскок на две ноге... Шта год! Али да га нађу сами. Јер то је кошарка. Аутоматизам, понаваљање.

Вратио се свом „савршеном шуту“.

- Жељко је негде рекао да је он мене видео како сам тај шут понављао, понављао и понављао. И тај и неке друге који су могли евентуално да се десе.

И није га понављао само на тренинзима. Већ и неколико пута у каријери.

- Три или четири пута – додао је уз осмех.

Тако да...

- Потврдио сам га. Запечатио! То је био мој „заштитни знак“. Али, за то је било потребно много тога.

Например...

- Техника, мирноћа, контрола времена напада, познавање „рибље кости“ паркета, како је где постављен. Увек сам се водио по линијама, па нисам морао ни да гледам кош. Тражећи линију, знао сам са које позиције и који механизам морам да упутим. Једноставно, ја сам тај шут тренирао. Тражио га. Чини ми се и да се та позиција најтеже брани. Одбрана ти је увек са леве стране и увек можеш да склониш лопту од играча, а тамо са корнера нема помоћи. Тако сам искристалисао у мојој глави. Само да дођем до тог места.

Потребно је још нешто...

- Физичка спремност и јаке ноге! Треба наскочити, окренути се. Човек мора да буде физички баш спреман. Ми смо те сезоне били  фантастично припремљени. Стварно смо радили на томе. Били смо и млади, а срећом су нас и повреде заобишле.

После свега – осећај када гледате како лопта улази у кош и схватате да ће баш ваше име заувек остати уписано у историју кошарке.

- Прво што ми је било у глави је да се вратим у одбрану! Сећам се да је Жељко једном помињао како сам после те тројке био први у одбрани. Погледам, стварно сам био тај који се вратио за неки лудачки шут, не знам да ли је Присли бацио, или Виљакампа. Чини ми се Присли. Али ја сам се вратио у одбрану.

Потом завршио у загрљају саиграча...

- Било је лепо. Било је фантастично. То је наша прича. Како је рекао покојни Никитовић: „Немојте се љутити што сам заћутао на тренутак“.

Са посебним изразом на лицу у сећање вратио је неку другу слику. Много свежију.

- Чини ми се да ме то дочекало када сам се вратио са Виртусом као тренер, када смо играли против Партизана. Било је у публици. То је нешто...

Заћутао је на тренутак.

- То је романтика.