EKSKLUZIVNO - Đorđević izvukao čuvenu "četvorku": Tražili ste romantiku, evo je!

Nasmejao se. Pa šalom uzvratio na pitanje...

- Da, ima. I drugi kuk je spreman za operaciju.

Ali, zaista ima nešto romantično u činjenici da je Aleksandar Saša Đorđević 30 godina od epskog finala u Istanbulu, opet tu. Samo sa druge strane Bosfora. Mesto koje je promenilo ne samo njegov, već i živote cele jedne generacije košarkaša Partizana, sada je njegov dom.

Otvorio nam je vrata tog doma. Otvorio je potom i jednu od fioka u kancelariji prvog trenera u dvorani Fenerbahčea. Odatle je izvukao romantiku. Ali, tek pošto je završio razgovor.

- Ovo ide svuda sa mnom – rekao je i raširio gornji deo trenerke Partizana sa brojem 4. Trenerke iz tog čuvenog istanbulskog finala koje je rešeno njegovom trojkom, tri sekunde pre kraja. 

U drugoj fioci čuva fotografiju tima, sa potpisima svih igrača, nastalu pred put na završni turnir Evrolige, te 1992.

Jer...

- Čovek je ništa bez emocija – skoro da mu se otelo uz uzdah.

Prethodno je kroz razgovor oživeo mnogo sećanja. Emocija.

- Uvek ispred sebe imam ono što će sutra da se desi. Šta je sledeća utakmica, sledeći cilj, sledeći projekat... Ali, kada se čovek okrene, shvati da je velika količina vremena otišla.

Ipak...

- I dalje sve stoji. Baš zbog te nestvarne ljubavi Partizana, partizanovaca, svih nas koji smo odrasli u Beogradu, na taj način... Mislim da to i dalje ima čvrstinu. Recimo da je to povezano sa romantikom.

Pomenuo je i „vreme romantičnog Beograda“, pa sa setom u glasu napravio svojevrsnu digresiju.

- Ja sam malo zakačio „Grlom u jagode”. I po rođenju sam Krstaš, bio sam u Radničkom kao klinac. Još romantike... Ako tražimo emociju, možemo da je nađemo. Da li je ona vezana za Istanbul ili ne, nema veze.

O toj čuvenoj tituli Partizana, čiji se jubilej slavi baš danas, verovatno su ispričane sve priče. Da li ima neko osećanje koje dominira svih ovih godina?

- Osećaj velikog ponosa. Velike sreće. I dalje smo to mi, nas 10 ili 12, uz Željka i profu, Savu, Kiću... Napravili smo nešto što stoji. Stoje slike, priče. Naša prijateljstva. To je nešto specijalno.

Te sezone je sve bilo „specijalno“. I to što je Partizan bio najmlađi tim, bez stranaca, što je jednu jedinu utakmicu odigrao u Beogradu, što je dom pronašao u Fuenalbradi... Pa do te njegove čuvene trojke.

Đorđević se zadržao na tom jedinom meču igranom u Pioniru. Četvrtfinalu protiv Knora. I ponovio nešto slično što je rekao i 1992.

- To su momenti kada smo izrastali u šampione. Te utakmice su potrebne da ti iznutra daju potvrdu i samopouzdanje koje moraš da imaš da bi se napravio takav rezultat. Utakmicu protiv Knora smo odigrali fantastično, dobili i sa dobrom razlikom, u jakom ritmu. Koncentrisani. Bila je i te kako iskristalisana igra. Vukli smo Sale i ja, ali su svi imali fantastičnu ulogu i težinu. Svako od igrača je bio na svom mestu, svako je igrao ono što mu pripada, ali i ono što mu prija po talentu i kvalitetu. Tako je bila napravljena i iskristalisana ekipa. Tu je Željko majstor nad majstorima, da dođe do takve igre. Kao i profesor Nikolić. Njih dvojica su bili mozak svega.

Tu sezonu posebnom čini i to što je na mesto trenera, pravo iz patika, došao Željko Obradović. Nekada saigrač, sada je postao trener. Tu promenu uloge, ekipa je lako prihvatila.

- Bez obzira na mlade godine, mislim da smo svi bili izuzetno zreli u prihvatanju njegove pozicije. Uostalom, on je već bio autoritet i kao stariji u svlačionici, a mi smo već bili učeni i trenirani tako da je za nas trener bio vođa. Željko je uvek imao karakter, znanje, veliku strast i želju da postane trener. To smo znali. Uzajamno smo se pomagali. On nama da nas izvede na pravi put, da nam pokaže pravac. Sa druge strane, mi smo bili vrlo dobri za saradnju. Brzo smo shvatili da je trener autoritet i da se njegovoj ideji strogo veruje. Nismo imali nikakav problem.

Uostalom, prijateljski odnosi su – kako je rekao Đorđević – samo pomogli u celoj priči.

- Niko nije sumnjao u naše prijateljstvo bilo kakva reč da se uputi. U bilo kom tonu. Samo je moglo još više da se produbi to uzajamno poštovanje.

U ovom delu priče i podsećanje da je Obradović baš Đorđevića, kapitena tog tima, na jednoj utakmici poslao u svlačionicu.

- Da, da... I to u polufinalu, možda četvrtfinalu domaće lige. Čini mi se protiv Rabotničkog. Sećam se, pitao sam ga: „Mene Željko?“. A on kaže: „Da, da, tebe! Ćuti, nemoj da mi unosiš nervozu u ekipu!“. Posle me sačekao. Plače on, plačem ja. Kaže: „Morao sam. Kako druge, tako i tebe. Prešao si crtu“. To sam shvatio i nikada nisam zamerio. Posle te utakmice, koju smo pobedili, došao sam na trening, izvinio se kao kapiten i čovek koji je napravio grešku. Kazna je bila ta da me skloni. I sada mislim da je dobro uradio. Što se mene tiče, to je mera koja postoji u pravilnom treniranju igrača.

Skok u sadašnjost... Kaže da su oni bili tako učeni i trenirani da budu „saradljivi“. Da li su sadašnji igrači takvi?

- U tom smislu, ne – smatra Đorđević. - Uvek kažem, naš najveći neprijatelj je sujeta. I godine protiv kojih ne možemo ništa. Sujetu nekad možemo da pobedimo, ali jako teško. Najvažnije je kada čovek u takvim trenucima uspe sujetu da stavi sa strane, analizira situaciju i shvati zašto je urađeno to što je urađeno. Sada se sve mnogo lično shvata. Za svaki povik, sve što je van nekih granica, već se zovu advokati, sekretari, obmudsmani... da bi se odbranilo od, bože moj, povika trenera. A nije trebalo jer plima i oseka nisu u istom nivou. Ali, dobro.

Vratio se u prošlost.

- Sve je tada bilo drugačije. To naše, makar moje, viđenje figure trenera, profesora ili roditelja, starijeg prijatelja... U naše vreme smo to shvatali kao vodilju. Čoveka koji zaslužuje maksimalno poštovanje, pogotovo jer je stavljen na tu poziciju. S obzirom da se, pogotovo u poslednje vreme, vrlo lako sklanjaju takve osobe, onda je izbledela i snaga autoriteta figure trenera.

U ovom delu priče, nije moglo bez profesora Aleksandra Nikolića. Njegovo prisustvo u timu, Đorđević je opisao kao neprocenjivo.

- Takav balans, takav znak razuma i zvuk njegovog specifičnog glasa koji nas je smirivao i učio košarci! Mnogo, mnogo detalja iz te godine sam zapamtio i danas ih koristim u trenerskom poslu. Profesor je uvek razmišljao unapred. Uvek je bio taj koji nas je smirivao kada bismo izgubili, a koji nije dozvoljavao da poletimo kada pobedimo. Da počnemo od tog najbanalnijeg. Pa do traženja perfekcije u izvođenju svih tehničkih elemenata. To je meni kao devici u horoskopu i te kako odgovaralo. Jer, taj tajni protivnik je uvek bio tu. Zašto sve to ne izgleda perfektno i kako sam ja zamislio, kako treba.

Setio se...

- Profesor je došao na to mesto na ideju mog oca. Sastali su se on, Dragan Kićanović i profesor Nikolić u stanu mojih roditelja na Novom Beogradu. Gde je Kića to apsolutno prihvatio, a Željko odmah shvatio kakav će oni biti tandem. Sećam se, dok su pričali, ja sam sedeo u sobi. Sutradan smo se sastali na treningu i odatle krenuli da gradimo tu tutilu.

Ako već pričamo o toj perfekciji na koju ga tera i horoskop, za trojku protiv Huventuda mnogi kažu da je bila savršen šut. Koliko je trebalo rada da bi se došlo do toga?

Đorđeviću se otelo:

- Dosta!

Konkretno:

- Posle svakog treninga ostajao sam i šutirao serije. Ali sam izmišljao i neke šuteve. I sada treniram svoje igrače tako. Evo, ovde u Fenerbahčeu dvojici mladih igrača dajem da šutiraju 10 do 15 „njihovih“ šuteva. Da nađu neki šut koji može eventualno da se desi u poslednjoj sekundi. Da uzmu loptu i predriblaju je do nekog mesta i pronađu nešto svoje. Da li će to da bude flouter, sa leve ili desne noge, naskok na dve noge... Šta god! Ali da ga nađu sami. Jer to je košarka. Automatizam, ponavaljanje.

Vratio se svom „savršenom šutu“.

- Željko je negde rekao da je on mene video kako sam taj šut ponavljao, ponavljao i ponavljao. I taj i neke druge koji su mogli eventualno da se dese.

I nije ga ponavljao samo na treninzima. Već i nekoliko puta u karijeri.

- Tri ili četiri puta – dodao je uz osmeh.

Tako da...

- Potvrdio sam ga. Zapečatio! To je bio moj „zaštitni znak“. Ali, za to je bilo potrebno mnogo toga.

Naprimer...

- Tehnika, mirnoća, kontrola vremena napada, poznavanje „riblje kosti“ parketa, kako je gde postavljen. Uvek sam se vodio po linijama, pa nisam morao ni da gledam koš. Tražeći liniju, znao sam sa koje pozicije i koji mehanizam moram da uputim. Jednostavno, ja sam taj šut trenirao. Tražio ga. Čini mi se i da se ta pozicija najteže brani. Odbrana ti je uvek sa leve strane i uvek možeš da skloniš loptu od igrača, a tamo sa kornera nema pomoći. Tako sam iskristalisao u mojoj glavi. Samo da dođem do tog mesta.

Potrebno je još nešto...

- Fizička spremnost i jake noge! Treba naskočiti, okrenuti se. Čovek mora da bude fizički baš spreman. Mi smo te sezone bili  fantastično pripremljeni. Stvarno smo radili na tome. Bili smo i mladi, a srećom su nas i povrede zaobišle.

Posle svega – osećaj kada gledate kako lopta ulazi u koš i shvatate da će baš vaše ime zauvek ostati upisano u istoriju košarke.

- Prvo što mi je bilo u glavi je da se vratim u odbranu! Sećam se da je Željko jednom pominjao kako sam posle te trojke bio prvi u odbrani. Pogledam, stvarno sam bio taj koji se vratio za neki ludački šut, ne znam da li je Prisli bacio, ili Viljakampa. Čini mi se Prisli. Ali ja sam se vratio u odbranu.

Potom završio u zagrljaju saigrača...

- Bilo je lepo. Bilo je fantastično. To je naša priča. Kako je rekao pokojni Nikitović: „Nemojte se ljutiti što sam zaćutao na trenutak“.

Sa posebnim izrazom na licu u sećanje vratio je neku drugu sliku. Mnogo svežiju.

- Čini mi se da me to dočekalo kada sam se vratio sa Virtusom kao trener, kada smo igrali protiv Partizana. Bilo je u publici. To je nešto...

Zaćutao je na trenutak.

- To je romantika.