Да ли има нешто за чим жали? Нешто што је током каријере могао другачије да уради?
- Жалим само за нечим што нисам урадио. Оно што јесам, то је тако.
А није урадио...
- Нисам прихватио позив Жељка Обрадовића да дођем у Панатинаикос. Нисам више могао да играм, имао сам доста повреда. Физички и психички скроз у ”дауну”. Имао сам тада 34 године, завршио сезону у Реалу и Жељко ме позвао у Панатинаикос. Два пута смо разговарали, рекао сам му да не могу више. Он је покушао да ми објасни како ће да ме користи. Толико сам тешко рекао ”не”, јер у том тренутку више нисам волео кошарку. И рекао сам да бих био лицемер да дођем само да узмем тај феноменалан уговор. А ја у том тренутку нисам био ја. Нисам био Сале Ђорђевић кога је он хтео. У том тренутку више нисам волео кошарку. Све због свих повреда које су ми се дешавале.
Али...
- Знао сам да не желим да завршим кошарку са тим осећајем. Знао сам да морам да се вратим.
На терен га је вратила искрена страст према спорту.
- Ја волим кошарку. По мом мишљењу, ту нико не може да се мери са мном. Свако има своју страст, али колика је моја, то знам само ја. И моја супруга. Нисам смео себи да дозволим да све тек тако напустим.
Страст није ништа мања ни сада, када стоји крај клупе.
- Нисам био сигуран да ћу се бавити тренерским послом. Као што је, рецимо, Жељко одмах знао. Много ми је било кошарке, желео сам да упознам други свет, да истражим, да видим шта је негде тамо. На крају крајева, да и себе проверим. Било ми је занимљиво и ломио сам се. Кад сам гледао утакмице са трибина, нисам имао неку емоцију, али зато сваки пут када бих сишао на терен, тај паркет ме вукао. Дрво, та рибља кост ми је будила жељу. Схватио сам да морам да се вратим баш на паркет. Тако сам и урадио. Уз добру опаску једног пријатеља који ми је рекао: „Само ако си спреман да из доброг аудија поново седнеш у половног фићу, онда можеш да се бавиш тренерским послом“. И стварно је тако.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.