EKSKLUZIVNO - Sale o Željku i pozivu koji je odbio

Da li ima nešto za čim žali? Nešto što je tokom karijere mogao drugačije da uradi? 

- Žalim samo za nečim što nisam uradio. Ono što jesam, to je tako.

A nije uradio...

- Nisam prihvatio poziv Željka Obradovića da dođem u Panatinaikos. Nisam više mogao da igram, imao sam dosta povreda. Fizički i psihički skroz u ”daunu”. Imao sam tada 34 godine, završio sezonu u Realu i Željko me pozvao u Panatinaikos. Dva puta smo razgovarali, rekao sam mu da ne mogu više. On je pokušao da mi objasni kako će da me koristi. Toliko sam teško rekao ”ne”, jer u tom trenutku više nisam voleo košarku. I rekao sam da bih bio licemer da dođem samo da uzmem taj fenomenalan ugovor. A ja u tom trenutku nisam bio ja. Nisam bio Sale Đorđević koga je on hteo. U tom trenutku više nisam voleo košarku. Sve zbog svih povreda koje su mi se dešavale.

Ali...

- Znao sam da ne želim da završim košarku sa tim osećajem. Znao sam da moram da se vratim.

Na teren ga je vratila iskrena strast prema sportu.

- Ja volim košarku. Po mom mišljenju, tu niko ne može da se meri sa mnom. Svako ima svoju strast, ali kolika je moja, to znam samo ja. I moja supruga. Nisam smeo sebi da dozvolim da sve tek tako napustim.

Strast nije ništa manja ni sada, kada stoji kraj klupe.

- Nisam bio siguran da ću se baviti trenerskim poslom. Kao što je, recimo, Željko odmah znao. Mnogo mi je bilo košarke, želeo sam da upoznam drugi svet, da istražim, da vidim šta je negde tamo. Na kraju krajeva, da i sebe proverim. Bilo mi je zanimljivo i lomio sam se. Kad sam gledao utakmice sa tribina, nisam imao neku emociju, ali zato svaki put kada bih sišao na teren, taj parket me vukao. Drvo, ta riblja kost mi je budila želju. Shvatio sam da moram da se vratim baš na parket. Tako sam i uradio. Uz dobru opasku jednog prijatelja koji mi je rekao: „Samo ako si spreman da iz dobrog audija ponovo sedneš u polovnog fiću, onda možeš da se baviš trenerskim poslom“. I stvarno je tako.