СЕЋАЊЕ - Веселин: Велику четворку побеђивали као од шале

Фудбалер дефанзивних задатака Веселин Ђурасовић један је од ретких играча који је своју љубав према Вележу испољио верношћу само једном граду и клубу. И данас је у Вележу у улози тренера и спортског функционера. За њега не постоји лева и десна страна, наши и њихови, источни и западни. Он је само Мостарац и Вележовац.

Свој дуг Вележу који му је омогућио да израсте у један од симбола овог, некад и у Европи реномираног, клуба Веселин Ђурасовић вратио је најискренијом љубављу, пожртвовањем и истрајношћу да је тренер Вележа у једном периоду Вукашин Вишњевац рекао да не постоји тим на планети који играча попут њега не би желео да има у својој екипи.

– Почаствован сам да могу говорити за ваше читаоце. Знам да је много оних који памте оно време и снажан Вележ. Све поздрављам, драги су ми сви људи добре воље – рекао је на почетку разговора овај Мостарац, људина великог срца.

Вележ маршира Југославијом, Балканом, Европом. У граду бисера, старина, свега доброг и привлачног све се румени, јер тако желе „рођени”, а однекуд допиру песмице које Вележ дижу у небеса,  једна се и данас певуши: „Ми смо раја из Мостара, све нас иста љубав спаја!” Све ово личи на сан, а није сан. Тако је било. И Веселин Ђурасовић је из тог сна, пардон – стварности!

– Вележ ми је донео много радости, а било је и туге. Почео сам каријеру са 15 година у Младости у Раштанима. Запазили су ме тренери из омладинске школе Вележа. Имали смо одличну екипу и, да се мало похвалим, узели смо 1974. године најквалитетнији европски турнир, Кварнерску ривијеру. Онда сам 1975. године потписао свој први професионални уговор и остао у свом Вележу до краја каријере – присећа се Ђурасовић.

Рођен је на Божић, 7. јануара 1957. године. Свој фудбалски пут подарио је Мостару, а срце му је заробио Вележ за сва времена. Од ових сто година клуба, скоро пола века припада њему и његовој генерацији. Пријатељи га ословљавају са „Јазо”, надимак по којем је био познат од Вардара оа до Триглава. Вероватно због оног јазе који се ничег не плаши и од којег се све препреке одбијају.

– Да, вероватно по томе. У то време сви смо ми у Мостару имали надимке. Пошто сам ја био играч који се није плашио, ишао сам главом на копачку, онда су ме тако прозвали. Био сам храбар и препреке су одбијале се – наставља Ђурасовић.

Дебитовао је за свој Вележ против загребачког Динама 1976 .године. Онда је у Љубљани био окршај Олимпије и Вележа, уз директан телевизијски пренос. Мостар се дивио Вележу, а у Раштанима сви су били на ногама. Нажалост, отац му је тада изненада преминуо. Можда и због превелике љубави ка Вележу, огромне среће што види сина како стасава у фудбалску величину, али да то припишемо људској судбини. Тек, он је за Вележ наступао 19 година, одиграо више од 500 утакмица, а 304 званична наступа у Првој лиги Југославије.

– То је, да , било 1976. године. Тада је југословенска лига била међу четири или пет лига у Европи. Играо се супер добар фудбал. Вележ је био у моди, сви су га волели. Једина је екипа која уз клубове из „велике четворке” није испадао из лиге. Нико није долазио у Мостар сигуран да ће победити, а ми смо умели да савладамо све клубове и код куће и на гостовањима –присећа се Ђурасовић.

Део је оног Вележа који је освојио Куп маршала Тита 1981. и 1986., те Балкански куп почетком осамдесетих. Мало је недостајало да буду шампиони земље које се многи све више сећају са сетом, али пораз на морање у Тузли у томе их је спречио. Па, ипак, Ђурасовић је део генерације која је са лакоћом побеђивала Црвену звезду, Партизан, Хајдук, Динамо, Хартс, Дерби каунти и тако даље. Сарађивао је са више тренера и свима је захвалан.

– Имао сам доста тренера, код сваког од њих био сам стандардан. Први тренер био ми је Сулејман Ребац, други је био Вукашин Вишњевац. Са Милошем Милутиновићем освојили смо куп Југославије 1981. године, а други оне 1986. године тренирао нас је Душко Бајевић. Са Енвером Марићем били смо јесењи прваци Југославије. Од сваког тренера сам нешто научио, не бих никог издвајао. Свима сам захвалан – искрен је Јазо.

Има ко зна колико пријатеља које му је подарио фудбалски спорт у Љубљани, у Скопљу, у Подгорици и Никшићу, у Београду, Новом Саду, Нишу, Суботици, Зрењанину, Загребу, Сплиту, Ријеци,Осијеку, Винковцима, Бања Луци, Сарајеву, Тузли, Зеници, Бугојну итд. Држи до тих пријатељстава, чује се са неким од људи који су, као и он, били неко и нешто у фудбалском спорту.

– Чујем се с неким од њих. Још сам у спорту, сретнем те људе, али сви негде журе. Неки контакти су и изгубљени. Ипак, када се сретнемо седнемо, попијемо кафу, те се испричамо о прохујалим, али добрим временима –наставља Ђурасовић.

После завршетка играчке каријере посветио се Веселин Ђурасовић тренерском позиву. Док су неки покушавали да избледе сјај мостарске фудбалске славе, бусајући се у туђа прса, он је свом Вележу понудио срце на изволите. За њега је, не сумњамо, Вележ љубав која не пролази.

– За мене је Вележ све. После несрећног рата определио сам се за тренерски позив. Поседујем Уефину „А” лиценцу, радио сам у Вележовим млађим селекцијама, а два пута био сам асистент тренера сениорског тима. Заиста, Вележ ми је све и тренутно сам службени представник омиљеног клуба на утакмицама Премијер лиге БиХ. Све ми је дао Вележ, све сам дао Вележу и тако ће бити док ја будем жив“, подвлачи он.

Отац је близанаца Синише и Славише, па Срђана. Волео би да има фудбалске наследнике, можда их и буде.

– Један од синова, Срђан, играо је мали фудбал и сада је тренер младих. Имам унука и две унуке. Никада се не зна, можда ме унук наследи – волео би Ђурасовић.

Веселин Ђурасовић још чека дан да Мостар буде као у песмама Алексе Шантића, у делима и научним радовима браће Ћоровић, леп и окупан „Мостарским кишама“ какве памти Миша Марић. И да Вележ напредује и побеђује, буде сладак као смокве из његових Раштана, или трешње из срца Херцеговине.

– Хвала Спортском журналу што се сетио мене. Хвала вама на свим тим дивним речима. Сада сам још сигурнији да у мојој каријери све је имало смисла – закључио је на крају разговора Веселин Ђурасовић.

Имала је Југославија на стотине и стотине фудбалских бисера, а Веселин Ђурасовић један је од ретких који је пружао чудан сјај. Раштане својата, Мостар воли, а у Вележ је заљубљен.

Јазо, Јазо... , као да још одјекује долином Неретве...