Братска љубав за врхунске резултате

Често су у српском и југословенском спроту браћа давала успехе репрезентацији. У ватерполу су бројне медаље нашој земљи донели браћа Гојко и Душко Пијетловић, пре тога су Вичевићи, Мирко и Жељко, носили тешко бреме националног тима, да би данас тај терет пао на Страхињу и Виктора Рашовића. У фудбалу су Зоран и Златко Вујовић били битан део југословенске селекције.

Овом приликом не причамо о рођеној браћи, али је реч о момцима који ће у перспективи бити узданице Орлова на земљи и у води. Ватерполиста Никола Лукић и фудбалер Владимир Лучић поред тога што су успешни спортисти, представљају и породичну подршку један другоме која не може да се замени или купи.

Иако млад годинама, Никола Лукић игра већ дуго на највишем нивоу што бројни трофеји и сведоче. Прави је узор млађем брату од ујака Владимиру, узданици ИМТ-а и будућности Црвене звезде.

Рођени у Београду одрасли су на различитим странама града. Никола је своје детињство провео у блоку 70а, док је Владимир прве кораке направио у Малом Мокром Лугу. Не виђају се толико често.

- Не чујемо се сваки дан, али знам кад Владимир одигра утакмицу. Отац ме обавештава о сваком резултату. Понекад воли да објави на Инстаграму своје добре потезе што увек прокоментаришем - кроз осмех истиче Никола.

Као и већина дечака главног града Србије, Владимир је одувек желео да постане професионални фудбалер.

- Привукла ме је лопта и одмалена сам играо у крају са другарима. Почео сам да тренирам у фудбалској школи Душановац код Владе Цветичанина, али ми до осме, девете године није ишло. Међутим, на турниру у Раковици сам одиграо јако добро и све је пошло узлазном путањом - казао је Лучић и наставио: - Имао сам неколико пута позив Звезде, али желео сам пристојну минутажу. Трећи позив нисам могао да одбијем, то је највећи клуб у Србији. Партизан је такође био заинтересован, али дилеме није било.

Владимир је тренутно на позајмици у ИМТ-у где је запажен по добрим партијама.

- Био сам скептичан на почетку и нисам желео да дођем у табор „тракториста“, али се то испоставило као пун погодак. Доказао сам се. Отишао сам затим на припреме са првим тимом Звезде и покушавам да се изборим за своје место. Теже је да се игра у Првој лиги Србије, терени понекад нису адекватни. Дајем, ипак, све од себе да покажем шта знам, трудим се и остављам срце на терену.

Никола, као бивши играч Партизана, био је разочаран Владмировим избором клуба.

- Било ми је криво што није отишао у мој омиљени тим, али погодио је и много напредовао. Драго ми је због њега. Интелигентан је, Владимира издваја луцидност, може да промени утакмицу једним потезом.

Пут ватерполисте Радничког донекле се разликовао. На мајчин савет се одлучио да фудбалски терен замени капицом и базеном.

- Родитељи су ме уписали на пливање, школа у близини је имала базен. Прешао сам после на тенис, потом и ватерполо у Бањици. Било ми је тешко све да ускладим и мајка ми је рекла да не бацам толике године у базену и посаветовала ме је да останем у ватерполу. Почео сам 2007, а Партизан је четири године касније постао првак Европе.

Са црно-белима је Лукић доминирао српским ватерполом освојивши три дупле круне, да би у истој сезони са Шапцем освојио Куп и првенство. Капицу Шапца заменио је Радничким, а трофеји су пристигли и у Шумадију доласком српског репрезентативца.

- Отац ми говори да се то негде пише. Имао сам среће. У Партизану је доста младих играча било у репрезентацији. Да је било боље финансијско стање, тадашња екипа је могла да нападне Лигу шампиона. Био сам задовољан у граду на Сави, са трофејима смо се уписали у историју Шапца. Ломио сам се да ли да останем после позива тренера Радничког Уроша Стевановића. Тренирао ме је кад сам имао 12 година и одлучио сам да одем у Крагујевац. Три године сам овде, то ми је пун погодак и одскочна даска. Напредовао сам, али морам још да радим јер желим да се усталим у репрезентацији.

Иако постоји разлика у годинама – Никола је тек напунио 24, док Владимир у јуну прославља 20. рођендан, то Лукићу и Лучићу није сметало. Заједно су проводили дане у спорту, често играјући и видео играма.

- Учио сам Владимира да игра тенис. Прошлог лета ме је победио, напредовао је. Проводили смо доста времена заједно. Играли смо фудбал, кошарку, волели смо да играмо видео игре, ФИФА нарочито. Ту сам углавном био бољи, али то је сад другачије - присећа се Никола.

Владимир се надовезао:

- Волели смо и пратили НБА лигу. Волим Денвер због Јокића, као и Атланту, омиљени играч ми је Богдан Богдановић. Никола ми је помогао доста пута, говори ми шта би требало да урадим. Много тога је прошао, учим од њега.

Млади фудбалер био је део кадетског састава Звезде који се окитио титулом првака Србије.

- Дошао сам у другој полусезони и тад је Партизан имао велику предност. Одиграли смо нерешено у дербију, а пред крај меча постигао сам гол. Они су кикснули неколико пута што смо искористили. Нисам још дебитовао за први тим, али биће прилике. Разговарао сам са тренером Дејаном Станковићем, имао је лепе речи за моју игру. Вредно радим и надам се да ћу се наметнути - истакао је Лучић који је имао и иностраног искуства: - Био сам у Хамбургу три месеца. Свидео сам им се, али нису могли да обезбеде смештај целој породици на шта нисмо пристали.

Фудбалска и ватерполо репрезентација ове године играју Светско првенство. Владимир је оптимистичан кад је у питању тим Драгана Стојковића.

- Добили смо тешку групу. Бразил је један од фаворита за титулу, Камерун је такође добар. Не треба заборавити ни Швајцарску која нас је победила на прошлом првенству. Имамо шансе да направимо добар резултат јер имамо добар тим.

Ватерполисти су двоструки олимпијски шампиони. Овог лета их очекује и првенство Европе и Светска лига. Никола прижељкује да буде део нових похода.

- Надам се да ћу играти за репрезентацију. То је паклени темпо. У клубу играмо утакмице на три дана. Никад то нисам искусио, али за све постоји први пут. Моје је да се трудим, да се наметнем. Даћу све од себе да будем тај који ће играти.

На то је млађи брат додао:

- Пратим ватерполо, нарочито због Николе. Нисам ни сумњао да ће играти за репрезентацију. Игра слично као ја фудбал, све види. Знао сам да ће га Савић у неком тренутку позвати. Веома сам поносан на њега.

И Лучић има репрезентативног искуства, али од њега се тек очекују велика дела у дресу са националним грбом.

- У млађим категоријама смо били подељени у три групе из којих су најбољи ишли у Стару Пазову на припреме. Одиграо сам добро и Драган Шипка је препознао мој квалитет. Био сам позван за репрезентацију испод 21 године.

Младим спортистима није лако да се изборе са притиском који носе озбиљна такмичења. Владимир, ипак, зна како да остане концентрисан.

- Дисциплинован сам, не пропуштам тренинге. Постоје таленти, али битно је да се тренира, однос према спортским обавезама и концентрација су веома битни. Дисциплина је кључ успеха. Родитељи су увек желели да успем у фудбалу. Много су ми помогли и сад покушавам да им вратим на овај начин.

Лукић се са 20 година осамосталио прешавши у редове Шапца.

- У тим годинама сам хтео да живим сам. У Шапцу сам имао два оброка. Није ми тешко пало одвајање, јер је Београд близу. Размишљао сам да ли да одем у иностранство, то искуство из Шапца ми је помогло да се осамосталим. Понекад ми и прија. Навикао сам на тишину - истакао је ватерполиста и наставио: - Било је више понуда из иностранства, али нисам желео да идем. Тимови из Француске и Италије били су заинтересовани. Стагнирао бих, мада бих имао више новца што ми није било примарно. Одлучио сам да останем и не кајем се.

Браћа имају озбиљне планове за будућност.

- Себе видим у иностранству. Волео бих да играм у некој од лига петице. Желим да се докажем на великој сцени и, ако да Бог, одем у неки од најјачих клубова света. То је мој циљ - истакао је Лучић.

Из базена Лукић поручује:

- Кад сам потписао са Радничким, директор Југослав Васовић ми је понудио уговор на четири године што је дуг период. Клубови нису толико стабилни. Можда бих играо у Италији или Шпанији. Ватерполо је врхунски, али и лепе су локације. Јосип Врлић је одушевљен Барселоном, Страхиња Рашовић воли да прича помало на шпанском како не би заборавио језик. Имају лепе успомене из тог периода. Наш спорт је другачији, некад гледаш да се обезбедиш. Они не дају велике уговоре, али остало је заиста сјајно.

Тако размишљају два брата из породица Лукић и Лучић са јасним циљевима и уверени да могу све да их остваре.