Bratska ljubav za vrhunske rezultate

Često su u srpskom i jugoslovenskom sprotu braća davala uspehe reprezentaciji. U vaterpolu su brojne medalje našoj zemlji doneli braća Gojko i Duško Pijetlović, pre toga su Vičevići, Mirko i Željko, nosili teško breme nacionalnog tima, da bi danas taj teret pao na Strahinju i Viktora Rašovića. U fudbalu su Zoran i Zlatko Vujović bili bitan deo jugoslovenske selekcije.

Ovom prilikom ne pričamo o rođenoj braći, ali je reč o momcima koji će u perspektivi biti uzdanice Orlova na zemlji i u vodi. Vaterpolista Nikola Lukić i fudbaler Vladimir Lučić pored toga što su uspešni sportisti, predstavljaju i porodičnu podršku jedan drugome koja ne može da se zameni ili kupi.

Iako mlad godinama, Nikola Lukić igra već dugo na najvišem nivou što brojni trofeji i svedoče. Pravi je uzor mlađem bratu od ujaka Vladimiru, uzdanici IMT-a i budućnosti Crvene zvezde.

Rođeni u Beogradu odrasli su na različitim stranama grada. Nikola je svoje detinjstvo proveo u bloku 70a, dok je Vladimir prve korake napravio u Malom Mokrom Lugu. Ne viđaju se toliko često.

- Ne čujemo se svaki dan, ali znam kad Vladimir odigra utakmicu. Otac me obaveštava o svakom rezultatu. Ponekad voli da objavi na Instagramu svoje dobre poteze što uvek prokomentarišem - kroz osmeh ističe Nikola.

Kao i većina dečaka glavnog grada Srbije, Vladimir je oduvek želeo da postane profesionalni fudbaler.

- Privukla me je lopta i odmalena sam igrao u kraju sa drugarima. Počeo sam da treniram u fudbalskoj školi Dušanovac kod Vlade Cvetičanina, ali mi do osme, devete godine nije išlo. Međutim, na turniru u Rakovici sam odigrao jako dobro i sve je pošlo uzlaznom putanjom - kazao je Lučić i nastavio: - Imao sam nekoliko puta poziv Zvezde, ali želeo sam pristojnu minutažu. Treći poziv nisam mogao da odbijem, to je najveći klub u Srbiji. Partizan je takođe bio zainteresovan, ali dileme nije bilo.

Vladimir je trenutno na pozajmici u IMT-u gde je zapažen po dobrim partijama.

- Bio sam skeptičan na početku i nisam želeo da dođem u tabor „traktorista“, ali se to ispostavilo kao pun pogodak. Dokazao sam se. Otišao sam zatim na pripreme sa prvim timom Zvezde i pokušavam da se izborim za svoje mesto. Teže je da se igra u Prvoj ligi Srbije, tereni ponekad nisu adekvatni. Dajem, ipak, sve od sebe da pokažem šta znam, trudim se i ostavljam srce na terenu.

Nikola, kao bivši igrač Partizana, bio je razočaran Vladmirovim izborom kluba.

- Bilo mi je krivo što nije otišao u moj omiljeni tim, ali pogodio je i mnogo napredovao. Drago mi je zbog njega. Inteligentan je, Vladimira izdvaja lucidnost, može da promeni utakmicu jednim potezom.

Put vaterpoliste Radničkog donekle se razlikovao. Na majčin savet se odlučio da fudbalski teren zameni kapicom i bazenom.

- Roditelji su me upisali na plivanje, škola u blizini je imala bazen. Prešao sam posle na tenis, potom i vaterpolo u Banjici. Bilo mi je teško sve da uskladim i majka mi je rekla da ne bacam tolike godine u bazenu i posavetovala me je da ostanem u vaterpolu. Počeo sam 2007, a Partizan je četiri godine kasnije postao prvak Evrope.

Sa crno-belima je Lukić dominirao srpskim vaterpolom osvojivši tri duple krune, da bi u istoj sezoni sa Šapcem osvojio Kup i prvenstvo. Kapicu Šapca zamenio je Radničkim, a trofeji su pristigli i u Šumadiju dolaskom srpskog reprezentativca.

- Otac mi govori da se to negde piše. Imao sam sreće. U Partizanu je dosta mladih igrača bilo u reprezentaciji. Da je bilo bolje finansijsko stanje, tadašnja ekipa je mogla da napadne Ligu šampiona. Bio sam zadovoljan u gradu na Savi, sa trofejima smo se upisali u istoriju Šapca. Lomio sam se da li da ostanem posle poziva trenera Radničkog Uroša Stevanovića. Trenirao me je kad sam imao 12 godina i odlučio sam da odem u Kragujevac. Tri godine sam ovde, to mi je pun pogodak i odskočna daska. Napredovao sam, ali moram još da radim jer želim da se ustalim u reprezentaciji.

Iako postoji razlika u godinama – Nikola je tek napunio 24, dok Vladimir u junu proslavlja 20. rođendan, to Lukiću i Lučiću nije smetalo. Zajedno su provodili dane u sportu, često igrajući i video igrama.

- Učio sam Vladimira da igra tenis. Prošlog leta me je pobedio, napredovao je. Provodili smo dosta vremena zajedno. Igrali smo fudbal, košarku, voleli smo da igramo video igre, FIFA naročito. Tu sam uglavnom bio bolji, ali to je sad drugačije - priseća se Nikola.

Vladimir se nadovezao:

- Voleli smo i pratili NBA ligu. Volim Denver zbog Jokića, kao i Atlantu, omiljeni igrač mi je Bogdan Bogdanović. Nikola mi je pomogao dosta puta, govori mi šta bi trebalo da uradim. Mnogo toga je prošao, učim od njega.

Mladi fudbaler bio je deo kadetskog sastava Zvezde koji se okitio titulom prvaka Srbije.

- Došao sam u drugoj polusezoni i tad je Partizan imao veliku prednost. Odigrali smo nerešeno u derbiju, a pred kraj meča postigao sam gol. Oni su kiksnuli nekoliko puta što smo iskoristili. Nisam još debitovao za prvi tim, ali biće prilike. Razgovarao sam sa trenerom Dejanom Stankovićem, imao je lepe reči za moju igru. Vredno radim i nadam se da ću se nametnuti - istakao je Lučić koji je imao i inostranog iskustva: - Bio sam u Hamburgu tri meseca. Svideo sam im se, ali nisu mogli da obezbede smeštaj celoj porodici na šta nismo pristali.

Fudbalska i vaterpolo reprezentacija ove godine igraju Svetsko prvenstvo. Vladimir je optimističan kad je u pitanju tim Dragana Stojkovića.

- Dobili smo tešku grupu. Brazil je jedan od favorita za titulu, Kamerun je takođe dobar. Ne treba zaboraviti ni Švajcarsku koja nas je pobedila na prošlom prvenstvu. Imamo šanse da napravimo dobar rezultat jer imamo dobar tim.

Vaterpolisti su dvostruki olimpijski šampioni. Ovog leta ih očekuje i prvenstvo Evrope i Svetska liga. Nikola priželjkuje da bude deo novih pohoda.

- Nadam se da ću igrati za reprezentaciju. To je pakleni tempo. U klubu igramo utakmice na tri dana. Nikad to nisam iskusio, ali za sve postoji prvi put. Moje je da se trudim, da se nametnem. Daću sve od sebe da budem taj koji će igrati.

Na to je mlađi brat dodao:

- Pratim vaterpolo, naročito zbog Nikole. Nisam ni sumnjao da će igrati za reprezentaciju. Igra slično kao ja fudbal, sve vidi. Znao sam da će ga Savić u nekom trenutku pozvati. Veoma sam ponosan na njega.

I Lučić ima reprezentativnog iskustva, ali od njega se tek očekuju velika dela u dresu sa nacionalnim grbom.

- U mlađim kategorijama smo bili podeljeni u tri grupe iz kojih su najbolji išli u Staru Pazovu na pripreme. Odigrao sam dobro i Dragan Šipka je prepoznao moj kvalitet. Bio sam pozvan za reprezentaciju ispod 21 godine.

Mladim sportistima nije lako da se izbore sa pritiskom koji nose ozbiljna takmičenja. Vladimir, ipak, zna kako da ostane koncentrisan.

- Disciplinovan sam, ne propuštam treninge. Postoje talenti, ali bitno je da se trenira, odnos prema sportskim obavezama i koncentracija su veoma bitni. Disciplina je ključ uspeha. Roditelji su uvek želeli da uspem u fudbalu. Mnogo su mi pomogli i sad pokušavam da im vratim na ovaj način.

Lukić se sa 20 godina osamostalio prešavši u redove Šapca.

- U tim godinama sam hteo da živim sam. U Šapcu sam imao dva obroka. Nije mi teško palo odvajanje, jer je Beograd blizu. Razmišljao sam da li da odem u inostranstvo, to iskustvo iz Šapca mi je pomoglo da se osamostalim. Ponekad mi i prija. Navikao sam na tišinu - istakao je vaterpolista i nastavio: - Bilo je više ponuda iz inostranstva, ali nisam želeo da idem. Timovi iz Francuske i Italije bili su zainteresovani. Stagnirao bih, mada bih imao više novca što mi nije bilo primarno. Odlučio sam da ostanem i ne kajem se.

Braća imaju ozbiljne planove za budućnost.

- Sebe vidim u inostranstvu. Voleo bih da igram u nekoj od liga petice. Želim da se dokažem na velikoj sceni i, ako da Bog, odem u neki od najjačih klubova sveta. To je moj cilj - istakao je Lučić.

Iz bazena Lukić poručuje:

- Kad sam potpisao sa Radničkim, direktor Jugoslav Vasović mi je ponudio ugovor na četiri godine što je dug period. Klubovi nisu toliko stabilni. Možda bih igrao u Italiji ili Španiji. Vaterpolo je vrhunski, ali i lepe su lokacije. Josip Vrlić je oduševljen Barselonom, Strahinja Rašović voli da priča pomalo na španskom kako ne bi zaboravio jezik. Imaju lepe uspomene iz tog perioda. Naš sport je drugačiji, nekad gledaš da se obezbediš. Oni ne daju velike ugovore, ali ostalo je zaista sjajno.

Tako razmišljaju dva brata iz porodica Lukić i Lučić sa jasnim ciljevima i uvereni da mogu sve da ih ostvare.