ПОДВИГ ГОДИНЕ - Сестрин аманет из раја

Мртви сте само ако вас живи забораве. Сестра Ратка Драшковића прерано је преминула, али, никад није престала да буде у његовим мислима. Њене речи и даље га држе да корача путем доброте.

- Изгубио сам сестру пре пет година. Једне ноћи „дошла ми је” у сан и рекла да бих морао да урадим нешто племенито, да помогнем неком незнаном - почео је причу Драшковић, хуманиста и врхунски спортиста, боксер тешке категорије са сјајним резултатима у аматерском и профи рингу.

То је био повод да тешкаш из Никшића спаси живот оболелој Радмили Рајичевић, донирајући јој бубрег.

- Отишао сам у болницу у Никшићу и мом лекару рекао да желим да донирам бубрег, питао га коме је најпотребнији. Прва на чекању је била Радмила. Нисам познавао девојку, није ме интересовала ни верска, ни политичка, расна, било која припадност... Желео сам да поклоним шансу за нови живот. Наши биолошки параметри су се срећом, поклопили и кренули смо у акцију за трансплантацију - објаснио је Драшковић.

После одлучности Ратка, све је било спремно да се спаси један млади живот. Када су кренули на пут до трансплантације, нису били свесни да их чека права голгота. Прва препрека је била етичка комисија турске клинике.

- У Црној Гори се таква операција није радила, отишли смо до турске болнице Аџи Бадем Систина. Урадили смо све претраге. Све је било добро, али, етичка комисија нам је на крају рекла да они не врше трансплантацију код особа које нису у сродству.

Ратка то није поколебало.

- Рекао сам да нећу да одустанем и да ћемо наћи земљу која ради трансплантације - додаје Ратко.

Исти сценарио се десио и у Србији.

- После неких десет дана смо дошли до Клиничког центра Србије, све смо исто одрадили. Сачекао нас је конзилијум од пет лекара. Њих четворо кажу може, један, да није могуће урадити трансплантацију. И зато што нису били сагласни, опет нас одбију. И тад сам рекао: „Нема предаје идемо даље”!

Упорни на крају успевају, срећа се осмехнула Радмили и Ратку.

- Успели смо да дођемо до Азербејџана. Они нам кажу да могу да ураде. Одмах након тога смо извадили визе и отишли. Трансплантацију смо урадили на клиници у Бакуу. Сада смо сви супер и Радмила и ја - задовољно каже Драшковић.

Због несвакидашњег хуманог геста Драшковић је добио бројна признања. У нашој земљи је одликован плакетом за остварење године.

- То ми много значи, поготово што сам је добио у Србије, земље коју много волим, највише после моје домовине. У Црној Гори сам добио награду „Херој године”, а и у Загребу ме чека награда. Заиста ми је драго због тога - истиче Драшковић.

Човек лављег срца из Никшића цео живот режира добротом и хуманошћу. Тешкаш планира у истом стилу да се опрости од ринга. Истински је верник и зато је одлучио да тачку на боксерску каријеру стави у дану са пуно симболике.

- Опроштајни меч боксоваћу са мојим пријатељем, некадашњим кошаркашем Дарком Миличићем, на дан Светог Василија Острошког у Никшићу. Тада су највеће литије. Приход од улазница је намењен за неку угрожену породицу - каже Ратко.

Снажни и поносни Црногорац у воде племените вештине упливао је са 15 година. Породица Драшковић је била део бокса, прво је почео да боксује Ратков брат од стрица, он је наставио традицију.

Драшковић шампионски носи рукавице скоро 38 година. На каријери свако може да му позавиди. Због санкција које је претрпела СР Југославија и сплета околности, Драшковић је прерано прешао у профи бокс, иако је као омладински првак Европе много обећавао у аматерском рингу.

- Нисмо могли да идемо на аматерска такмичења и прешао сам у професионалце. Али, опет је била иста прича, нисам могао да путујем. Био сам ВБУ првак света, шампион Балкана и Југославије и још много тога освојио. Поносан сам што носим звање врхунског спортисте - закључио је племенити Никшићанин.