ТАМНА СТРАНА ФУДБАЛА - Хиљаде остале без живота да би милијарде уживале

Подаци нису званични и дефинитивно потврђени, али ипак су крајње забрињавајући, алармантни и тужни: око шест хиљада радника из Индије, Пакистана, Непала, Бангладеша и Шри Ланке погинуло је у Катару у последњој деценији радећи на изградњи инфраструктуре, односно, од кад је ова земља добила домаћинство Мондијала, објавио је британски Гардијан.

Подаци су прикупљани (и документовани) од тзв. поузданих извора у владама поменутих земаља, као и из њихових амбасада у Катару, а проста рачуница показује да је просечно 12 радника, углавном миграната, из поменутих азијских земаља, умирало недељно на бројним градилиштима, пре свега стадиона на којима ће се крајем године одржати светска смотра фудбала и један од најважнијих догађаја не само у свету спорта.

Информације из четири од поменутих пет земаља, Индије, Бангладеша, Непала и Шри Ланке на увид дају забележену смрт тачно 5.927 радника у периоду од 2011, кад је почела градња, до 2020, што значи да би бројка могла да буде само већа, односно, знатно већа.

Извор из амбасаде Пакистана у Катару изнео је на видело белешке о 824 смртних случајева радника само из ове земље. Треба рећи да смрт радника није категоризована према радном месту или занимању.

Јасно је да су бројке још веће, кад се узме у обзир да нема евиденције о смртним случајевима радника из Филипина и Кеније, иако се зна да је много миграната-радника из ових земаља укључено у грађевинске радове у Катару, а треба ли рећи да се у маси случајева ради о раду „на црно”.

А ради се о радовима која ова богата земља никад досад није видела, пошто је играђено седам стадиона, пратећа и прилазна инфраструктура, па нови аеродроми, градња нових и адаптација старих путева, градња система јавног превоза, хотели и један потпуно нови град, који ће бити домаћин Мондијала.

У оваквим ситуацијама често се јављају информације да смрт радника није директно повезана са инфраструктуром за светско првенство, па укупан број погибија сигурно никад неће бити утврђен.

Рецимо, од првих 37 смртних случајева, 34 се води као „неповезано са послом градње стадиона и инфраструктура за светско првенство”, а ради се о смртном исходу као последици колабирања на великим врућинама на градилиштима, највише од срчаних удара, па како се наводи даље, од акутних запаљења виталних органа или смрти као последица вишеструких прелома после пада са великих висина.

У неколико случајева забележено је да су лешеви радника налажени у распаднутом стању, дакле, остављених на месту погибије.

Они који су се помније бавили питањем ове трагедије огромних размера слажу се да Катар није учинио много да заштити побољшавајући услове рада за око два милиона, углавном младих миграната који чине окосницу радне снаге на пројектима везаним за организацију Мондијала.

Наравно, то је само део трагичне приче, пошто је јасно да су радници добар део зараде слали породицама у земље одакле су дошли, па може само да се замисли колико је уста остало гладно после смрти на градилиштима широм Катара.

13 сати дневно шест дана недељно је радно време радника-миграната на градилиштима у Катару!

90 одсто радно-активног становништва у Катару чине странци, углавном мигранти

Иначе, грађевински радници, заједно са два милиона странаца који живе у Катару, подлежу „кафала систему” који подразумева њихово стављање под контролу „спонзора”, тако да раде 13 сати дневно шест дана у недељи, па макар било и 50 степени Целзијуса, што је уобичајена појава у овом делу планете.

Сваком раднику се одузима пасош, може да промени послодавца само уз писмену дозволу актуелног газде, а само уз дозволу „спонзора” могу да напусте земљу, тако да, рецимо, 2015. радницима из Непала није било дозвољено да посете домовину и вољене после разорних земљотреса у априлу и мају.

Како то обично бива, власти у Катару одбацује све ове тврдње, па је чак у једном тренутку издато и саопшење у коме се каже „да до данас није било ниједног смртног случаја повезано са инфраструктуром за светско првенство”. 

Недуго затим, Организациони одбор Мондијала у Катару ипак је признао смрт, али природну смрт двојице радника из Индије, од срчаног удара.

Убрзо су се саопштењем огласиле амбасаде Индије, Бангладеша и Непала речима „да су у само две године забележене смрти 900 радника, од којих је половина била изненадна, од срчаног удара или непознатог узрока”.

Званичног саопштења са друге стране више није било...

Да све буде још горе, много смртних случајева уследило је после дехидратације, пошто радницима није била доступна пијаћа вода (!?), стим да би лекар констатовао да је у питању природна смрт, па самим тим послодавац не би био дужан да исплати одштету породицама преминулих.

Малобројни који су имали прилику да виде радничке кампове широм Катара – рецимо из Међународног савеза грађевинара – сведочили су о ужасни условима у којима се тамо живи.

Ради се о пустињским пределима, па самим тим прашњавим баракама од девет-десет квадратних метара у којима је смештено преко десет радника из Индије и Непала.

Приликом посете сви радници редом жалили су се „да нису примили плату четири месеца”, па су морали да се задужују код локалних трговаца, испоставило се, бескрупулозних дерикожа. О слању новца породицама, јасно је, нема ни говора...