TAMNA STRANA FUDBALA - Hiljade ostale bez života da bi milijarde uživale

Podaci nisu zvanični i definitivno potvrđeni, ali ipak su krajnje zabrinjavajući, alarmantni i tužni: oko šest hiljada radnika iz Indije, Pakistana, Nepala, Bangladeša i Šri Lanke poginulo je u Kataru u poslednjoj deceniji radeći na izgradnji infrastrukture, odnosno, od kad je ova zemlja dobila domaćinstvo Mondijala, objavio je britanski Gardijan.

Podaci su prikupljani (i dokumentovani) od tzv. pouzdanih izvora u vladama pomenutih zemalja, kao i iz njihovih ambasada u Kataru, a prosta računica pokazuje da je prosečno 12 radnika, uglavnom migranata, iz pomenutih azijskih zemalja, umiralo nedeljno na brojnim gradilištima, pre svega stadiona na kojima će se krajem godine održati svetska smotra fudbala i jedan od najvažnijih događaja ne samo u svetu sporta.

Informacije iz četiri od pomenutih pet zemalja, Indije, Bangladeša, Nepala i Šri Lanke na uvid daju zabeleženu smrt tačno 5.927 radnika u periodu od 2011, kad je počela gradnja, do 2020, što znači da bi brojka mogla da bude samo veća, odnosno, znatno veća.

Izvor iz ambasade Pakistana u Kataru izneo je na videlo beleške o 824 smrtnih slučajeva radnika samo iz ove zemlje. Treba reći da smrt radnika nije kategorizovana prema radnom mestu ili zanimanju.

Jasno je da su brojke još veće, kad se uzme u obzir da nema evidencije o smrtnim slučajevima radnika iz Filipina i Kenije, iako se zna da je mnogo migranata-radnika iz ovih zemalja uključeno u građevinske radove u Kataru, a treba li reći da se u masi slučajeva radi o radu „na crno”.

A radi se o radovima koja ova bogata zemlja nikad dosad nije videla, pošto je igrađeno sedam stadiona, prateća i prilazna infrastruktura, pa novi aerodromi, gradnja novih i adaptacija starih puteva, gradnja sistema javnog prevoza, hoteli i jedan potpuno novi grad, koji će biti domaćin Mondijala.

U ovakvim situacijama često se javljaju informacije da smrt radnika nije direktno povezana sa infrastrukturom za svetsko prvenstvo, pa ukupan broj pogibija sigurno nikad neće biti utvrđen.

Recimo, od prvih 37 smrtnih slučajeva, 34 se vodi kao „nepovezano sa poslom gradnje stadiona i infrastruktura za svetsko prvenstvo”, a radi se o smrtnom ishodu kao posledici kolabiranja na velikim vrućinama na gradilištima, najviše od srčanih udara, pa kako se navodi dalje, od akutnih zapaljenja vitalnih organa ili smrti kao posledica višestrukih preloma posle pada sa velikih visina.

U nekoliko slučajeva zabeleženo je da su leševi radnika nalaženi u raspadnutom stanju, dakle, ostavljenih na mestu pogibije.

Oni koji su se pomnije bavili pitanjem ove tragedije ogromnih razmera slažu se da Katar nije učinio mnogo da zaštiti poboljšavajući uslove rada za oko dva miliona, uglavnom mladih migranata koji čine okosnicu radne snage na projektima vezanim za organizaciju Mondijala.

Naravno, to je samo deo tragične priče, pošto je jasno da su radnici dobar deo zarade slali porodicama u zemlje odakle su došli, pa može samo da se zamisli koliko je usta ostalo gladno posle smrti na gradilištima širom Katara.

13 sati dnevno šest dana nedeljno je radno vreme radnika-migranata na gradilištima u Kataru!

90 odsto radno-aktivnog stanovništva u Kataru čine stranci, uglavnom migranti

Inače, građevinski radnici, zajedno sa dva miliona stranaca koji žive u Kataru, podležu „kafala sistemu” koji podrazumeva njihovo stavljanje pod kontrolu „sponzora”, tako da rade 13 sati dnevno šest dana u nedelji, pa makar bilo i 50 stepeni Celzijusa, što je uobičajena pojava u ovom delu planete.

Svakom radniku se oduzima pasoš, može da promeni poslodavca samo uz pismenu dozvolu aktuelnog gazde, a samo uz dozvolu „sponzora” mogu da napuste zemlju, tako da, recimo, 2015. radnicima iz Nepala nije bilo dozvoljeno da posete domovinu i voljene posle razornih zemljotresa u aprilu i maju.

Kako to obično biva, vlasti u Kataru odbacuje sve ove tvrdnje, pa je čak u jednom trenutku izdato i saopšenje u kome se kaže „da do danas nije bilo nijednog smrtnog slučaja povezano sa infrastrukturom za svetsko prvenstvo”. 

Nedugo zatim, Organizacioni odbor Mondijala u Kataru ipak je priznao smrt, ali prirodnu smrt dvojice radnika iz Indije, od srčanog udara.

Ubrzo su se saopštenjem oglasile ambasade Indije, Bangladeša i Nepala rečima „da su u samo dve godine zabeležene smrti 900 radnika, od kojih je polovina bila iznenadna, od srčanog udara ili nepoznatog uzroka”.

Zvaničnog saopštenja sa druge strane više nije bilo...

Da sve bude još gore, mnogo smrtnih slučajeva usledilo je posle dehidratacije, pošto radnicima nije bila dostupna pijaća voda (!?), stim da bi lekar konstatovao da je u pitanju prirodna smrt, pa samim tim poslodavac ne bi bio dužan da isplati odštetu porodicama preminulih.

Malobrojni koji su imali priliku da vide radničke kampove širom Katara – recimo iz Međunarodnog saveza građevinara – svedočili su o užasni uslovima u kojima se tamo živi.

Radi se o pustinjskim predelima, pa samim tim prašnjavim barakama od devet-deset kvadratnih metara u kojima je smešteno preko deset radnika iz Indije i Nepala.

Prilikom posete svi radnici redom žalili su se „da nisu primili platu četiri meseca”, pa su morali da se zadužuju kod lokalnih trgovaca, ispostavilo se, beskrupuloznih derikoža. O slanju novca porodicama, jasno je, nema ni govora...