СЛОБОДАН УРОШЕВИЋ - Повратак отписаног

Слободан Урошевић провео је четири веома турбулентне године у Партизану. Тренутно је незамењив на позицији левог бека у Парном ваљку и игра боље него икад, међутим, није увек било мед и млеко за популарног „Чакија” у Хумској. Пре само три сезоне, тадашњи тренер Саво Милошевић одлучио је да га отпише са списка за припреме, али успео је да се врати и избори за место у тиму.

Урошевић бриљира у овој сезони, поред дефанзивних задатака, одличан је и у фази напада. На 42 утакмице  постигао је шест голова и уписао асистенцију.

- Дефинитивно је ово најбоља сезона у досадашњем делу моје каријере. Задовољан сам стварима које сам урадио на индивидуалном плану, постигао сам неколико битних голова, али ништа то не би значило да нисмо као тим играли квалитетно. Остаје жал и горак укус у устима што смо изгубили прво место у првенству, међутим, на неки начин морамо да будемо задовољни, пошто смо остварили оволики број победа.

Прокоцкали сте предност у односу на вечитог ривала, верујете ли још у титулу?

- Докле год математички не буде било немогуће да се вратимо на прво место, вероваћемо у титулу!

Продужили сте сарадњу са црно-белима до 2024. године. У ранијим интервјуима сте помињали да сте вољни да наставите каријеру у иностранству, шта је пресудило да ставите параф и останете у Хумској још две године?

- Никад није била спорна моја жеља да останем у Партизану. Волим овај клуб и осећам се пријатно у Хумској, али опет сам у неким годинама кад бих морао да се опробам у иностранству. Имам много добар однос са челницима да бих чекао истек уговора и онда отишао. Овако сам под уговором, па ако стигне задовољавајућа понуда можда и одем, али срећан сам у Партизану.

Да ли бисте волели да окачите копачке о клин носећи црно-бели дрес?

- Нисам размишљао о томе, али дефинитивно постоји жеља, јер нигде није као у Партизану. Али, волео бих још један нови изазов у каријери.

Одиграли сте велики број добрих утакмица ове сезоне, да ли бисте могли да издвојите неку на коју сте посебно поносни?

- Свака утакмица има неку своју причу, али дефинитивно најупечатљивији утисак сам оставио у дуелу са Гентом у Белгији, кад сам постигао најлепши гол у каријери.

Повредили сте скочни зглоб на мечу против Црвене звезде, како напредује опоравак?

- Повредио сам се већ у првом минуту. Покушао сам да издржим до краја, али нисам успео, осећао сам много велику бол. Радимо на опоравку и надам се да ћу се ускоро вратити на терен.

Упркос повреди, хтели сте да одиграте читав 167. вечити дерби, колика је била жеља код вас кад у таквом стању нисте желели да оставите тим на цедилу?

- Не бих давао велики значај томе, верујем да би сваки играч исто поступио. Нисам желео да напустим игру, покушао сам са лековима за болове и инјекцијама, али повреда је била јача.

Ваше добре партије препознали су и навијачи, често вам  скандирају са трибина, колико вам значи подршка публике?

- Много је леп осећај. Навијачи нас носе ка победама и кад је добра атмосфера то нам даје велики ветар у леђа. Волео бих да у завршници првенства подрже цео тим, како бисмо успели да се вратимо на прво место. Сви мисле да је све готово, није! Ајмо до краја! Кад смо ми имали пет бодова предности многи су причали да је борба да титулу завршена, видимо да није. Сад заостајемо за Звездом, али идемо даље, има још времена за преокрет. Апеловао бих на навијаче да нас подрже у што већем броју, а на крају шта буде.

Иза вас у четири турбулентне године у Хумској пуне успона и падова, утакмице сте завршавали као јунак и трагичар, како бисте сумирали ваш боравак у табору Парног ваљка?

- Памтим само лепе ствари, ха, ха... Било је заиста свега, од ситуација кад сам отписан, па враћен у тим. Велика је обавеза носити овај дрес, много је тешко, али је и лепо.

Колико је са психолошке стране било тешко вратити се кад вас је Саво Милошевић, претходни шеф стручног штаба Партизана, склонио са списка за припреме?

- То много утиче на играча, поготово што тада нисам добио никакво објашњење зашто сам отписан. Прихватио сам одлуку, наравно, поштујем сваког тренера. Успео сам да се издигнем и вратим. Оно што вас не убије, само вас ојача. Цела та ситуација ми је дала мотив више да покажем да је тренер погрешио и да вредим. Додуше, Милошевић ме је и вратио у тим, пошто су Рајку Брежанчићу каснили неки папири и није могао да игра. Кад се осврнем на тај период и погледам где сам сад, драго ми је, јер не бих волео да сам онако завршио поглавље у Партизану, а могло је лако да се деси, пошто се неколико играча који су тада били отписани никад  нису вратили у тим.

Процветали сте доласком Александра Станојевића на клупу, каква је ваша сарадња са садашњим тренером?

- Шеф тачно зна шта тражи и од нас очекује, а на нама је да то испунимо. Станојевић је темпераментан и брзо „експлодира”, али ако урадиш оно што треба и ако се бориш никакав проблем није шта год да се деси. Само ствари које се договоримо у свлачионици, морамо да пренесемо на терен.

Пола године сте повели играјући за белгијски Левен, каква искуства носите из Жупиле лиге?

- Тада сам био превише неискусан, не могу да кажем и млад јер знамо са колико година данас играчи иду преко. Све је било ново, било ми је потребно неко време да се привикнем и адаптирам на нову средину. Они нису имали времена за чекање, одмах им је био потребан леви бек. После кад сам дошао до неког већег нивоа, желели су да продужимо сарадњу, али клуб је испао у другу лигу и нисам желео тамо да останем.

Каква је била ваша сарадња са Марком Николићем у Раду?

- Марка изузетно ценим као човека и тренера. Остао ми је у лепом сећању, код њега сам одиграо прву утакмицу у сениорској конкуренцији, тако да за Николића имам само речи хвале.

Да ли вам се неко у породици бавио спортом?

- Не да ја знам. Сви су опуштена варијанта, тако је било и у мом случају кад сам почињао са фудбалом, без форсирања. Наравно, били су ми подршка, возили су ме на тренинге и били су ту за мене.

Ко су вам цимери у Партизану?

- У „Земунелу” делим собу са Дачом Пантићем и Марком Живковићем, док сам на припремама са Лолом Смиљанићем. Супер су као цимери, ту сам можда ја најгласнији. Волим да ТВ буде упаљен и да се нешто чује у позадини. Пантић и Живковић немају проблем са тим, а то сам и покупио од Лоле.

Како проводите слободно време?

- Немам хоби, волим само да легнем, одморим и пустим неку серију. Кад имам довољно слободног времена пустим и одгледам.

Која вам је омиљена серија?

- Погледао сам их доста, али издвојио бих - „Пики блајндерс”.

Били сте члан омладинске репрезентације Србије која је 2013. године освојила Европско првенство у Литванији, какве вас успомене вежу за тај период?

- Тада сам био члан Рада и први пут сам био позван за омладинску репрезентацију, чак четири саиграча из клуба са Бањице је било у тиму. Занимљиво, да су оба лева бека била из Рада, Никола Антић и ја. Није владала велика еуфорија, пласирали смо се на ЕУРО и отишли у Литванију растерећени. Играли смо против много квалитетних селекција, много играчима са тог такмичења направило је велике каријере. Ишли смо корак по корак и на крају стигли до финала, где смо били бољи од Француске.

Како сте реаговали кад сте у полуфиналу против Португалије уместо химне „Боже правде”, чули „Хеј, Словени”?

- Били смо у чуду, гледали смо једни ка другима, али нико није реаговао. Сачекали смо да  се заврши химна „Хеј, Словени” и сви смо се загрлили и отпевали „Боже правде”.

Дебитовали сте за А репрезентацију у тиму састављеном од играча из Супер лиге на турнеји у Доминиканској Републици, какав је осећај представљати своју земљу?

- Нашао сам се на списку селектора Муслина, сјајно сам се осећао, иако је тим био састављен од играча из  домаћег првенства. Сви ми који смо тада играли надали смо се да ћемо и у будућности бити део репрезентације. Лепо искуство и мотив више да радим још више – закључио је Урошевић.