SLOBODAN UROŠEVIĆ - Povratak otpisanog

Slobodan Urošević proveo je četiri veoma turbulentne godine u Partizanu. Trenutno je nezamenjiv na poziciji levog beka u Parnom valjku i igra bolje nego ikad, međutim, nije uvek bilo med i mleko za popularnog „Čakija” u Humskoj. Pre samo tri sezone, tadašnji trener Savo Milošević odlučio je da ga otpiše sa spiska za pripreme, ali uspeo je da se vrati i izbori za mesto u timu.

Urošević briljira u ovoj sezoni, pored defanzivnih zadataka, odličan je i u fazi napada. Na 42 utakmice  postigao je šest golova i upisao asistenciju.

- Definitivno je ovo najbolja sezona u dosadašnjem delu moje karijere. Zadovoljan sam stvarima koje sam uradio na individualnom planu, postigao sam nekoliko bitnih golova, ali ništa to ne bi značilo da nismo kao tim igrali kvalitetno. Ostaje žal i gorak ukus u ustima što smo izgubili prvo mesto u prvenstvu, međutim, na neki način moramo da budemo zadovoljni, pošto smo ostvarili ovoliki broj pobeda.

Prokockali ste prednost u odnosu na večitog rivala, verujete li još u titulu?

- Dokle god matematički ne bude bilo nemoguće da se vratimo na prvo mesto, verovaćemo u titulu!

Produžili ste saradnju sa crno-belima do 2024. godine. U ranijim intervjuima ste pominjali da ste voljni da nastavite karijeru u inostranstvu, šta je presudilo da stavite paraf i ostanete u Humskoj još dve godine?

- Nikad nije bila sporna moja želja da ostanem u Partizanu. Volim ovaj klub i osećam se prijatno u Humskoj, ali opet sam u nekim godinama kad bih morao da se oprobam u inostranstvu. Imam mnogo dobar odnos sa čelnicima da bih čekao istek ugovora i onda otišao. Ovako sam pod ugovorom, pa ako stigne zadovoljavajuća ponuda možda i odem, ali srećan sam u Partizanu.

Da li biste voleli da okačite kopačke o klin noseći crno-beli dres?

- Nisam razmišljao o tome, ali definitivno postoji želja, jer nigde nije kao u Partizanu. Ali, voleo bih još jedan novi izazov u karijeri.

Odigrali ste veliki broj dobrih utakmica ove sezone, da li biste mogli da izdvojite neku na koju ste posebno ponosni?

- Svaka utakmica ima neku svoju priču, ali definitivno najupečatljiviji utisak sam ostavio u duelu sa Gentom u Belgiji, kad sam postigao najlepši gol u karijeri.

Povredili ste skočni zglob na meču protiv Crvene zvezde, kako napreduje oporavak?

- Povredio sam se već u prvom minutu. Pokušao sam da izdržim do kraja, ali nisam uspeo, osećao sam mnogo veliku bol. Radimo na oporavku i nadam se da ću se uskoro vratiti na teren.

Uprkos povredi, hteli ste da odigrate čitav 167. večiti derbi, kolika je bila želja kod vas kad u takvom stanju niste želeli da ostavite tim na cedilu?

- Ne bih davao veliki značaj tome, verujem da bi svaki igrač isto postupio. Nisam želeo da napustim igru, pokušao sam sa lekovima za bolove i injekcijama, ali povreda je bila jača.

Vaše dobre partije prepoznali su i navijači, često vam  skandiraju sa tribina, koliko vam znači podrška publike?

- Mnogo je lep osećaj. Navijači nas nose ka pobedama i kad je dobra atmosfera to nam daje veliki vetar u leđa. Voleo bih da u završnici prvenstva podrže ceo tim, kako bismo uspeli da se vratimo na prvo mesto. Svi misle da je sve gotovo, nije! Ajmo do kraja! Kad smo mi imali pet bodova prednosti mnogi su pričali da je borba da titulu završena, vidimo da nije. Sad zaostajemo za Zvezdom, ali idemo dalje, ima još vremena za preokret. Apelovao bih na navijače da nas podrže u što većem broju, a na kraju šta bude.

Iza vas u četiri turbulentne godine u Humskoj pune uspona i padova, utakmice ste završavali kao junak i tragičar, kako biste sumirali vaš boravak u taboru Parnog valjka?

- Pamtim samo lepe stvari, ha, ha... Bilo je zaista svega, od situacija kad sam otpisan, pa vraćen u tim. Velika je obaveza nositi ovaj dres, mnogo je teško, ali je i lepo.

Koliko je sa psihološke strane bilo teško vratiti se kad vas je Savo Milošević, prethodni šef stručnog štaba Partizana, sklonio sa spiska za pripreme?

- To mnogo utiče na igrača, pogotovo što tada nisam dobio nikakvo objašnjenje zašto sam otpisan. Prihvatio sam odluku, naravno, poštujem svakog trenera. Uspeo sam da se izdignem i vratim. Ono što vas ne ubije, samo vas ojača. Cela ta situacija mi je dala motiv više da pokažem da je trener pogrešio i da vredim. Doduše, Milošević me je i vratio u tim, pošto su Rajku Brežančiću kasnili neki papiri i nije mogao da igra. Kad se osvrnem na taj period i pogledam gde sam sad, drago mi je, jer ne bih voleo da sam onako završio poglavlje u Partizanu, a moglo je lako da se desi, pošto se nekoliko igrača koji su tada bili otpisani nikad  nisu vratili u tim.

Procvetali ste dolaskom Aleksandra Stanojevića na klupu, kakva je vaša saradnja sa sadašnjim trenerom?

- Šef tačno zna šta traži i od nas očekuje, a na nama je da to ispunimo. Stanojević je temperamentan i brzo „eksplodira”, ali ako uradiš ono što treba i ako se boriš nikakav problem nije šta god da se desi. Samo stvari koje se dogovorimo u svlačionici, moramo da prenesemo na teren.

Pola godine ste poveli igrajući za belgijski Leven, kakva iskustva nosite iz Župile lige?

- Tada sam bio previše neiskusan, ne mogu da kažem i mlad jer znamo sa koliko godina danas igrači idu preko. Sve je bilo novo, bilo mi je potrebno neko vreme da se priviknem i adaptiram na novu sredinu. Oni nisu imali vremena za čekanje, odmah im je bio potreban levi bek. Posle kad sam došao do nekog većeg nivoa, želeli su da produžimo saradnju, ali klub je ispao u drugu ligu i nisam želeo tamo da ostanem.

Kakva je bila vaša saradnja sa Markom Nikolićem u Radu?

- Marka izuzetno cenim kao čoveka i trenera. Ostao mi je u lepom sećanju, kod njega sam odigrao prvu utakmicu u seniorskoj konkurenciji, tako da za Nikolića imam samo reči hvale.

Da li vam se neko u porodici bavio sportom?

- Ne da ja znam. Svi su opuštena varijanta, tako je bilo i u mom slučaju kad sam počinjao sa fudbalom, bez forsiranja. Naravno, bili su mi podrška, vozili su me na treninge i bili su tu za mene.

Ko su vam cimeri u Partizanu?

- U „Zemunelu” delim sobu sa Dačom Pantićem i Markom Živkovićem, dok sam na pripremama sa Lolom Smiljanićem. Super su kao cimeri, tu sam možda ja najglasniji. Volim da TV bude upaljen i da se nešto čuje u pozadini. Pantić i Živković nemaju problem sa tim, a to sam i pokupio od Lole.

Kako provodite slobodno vreme?

- Nemam hobi, volim samo da legnem, odmorim i pustim neku seriju. Kad imam dovoljno slobodnog vremena pustim i odgledam.

Koja vam je omiljena serija?

- Pogledao sam ih dosta, ali izdvojio bih - „Piki blajnders”.

Bili ste član omladinske reprezentacije Srbije koja je 2013. godine osvojila Evropsko prvenstvo u Litvaniji, kakve vas uspomene vežu za taj period?

- Tada sam bio član Rada i prvi put sam bio pozvan za omladinsku reprezentaciju, čak četiri saigrača iz kluba sa Banjice je bilo u timu. Zanimljivo, da su oba leva beka bila iz Rada, Nikola Antić i ja. Nije vladala velika euforija, plasirali smo se na EURO i otišli u Litvaniju rasterećeni. Igrali smo protiv mnogo kvalitetnih selekcija, mnogo igračima sa tog takmičenja napravilo je velike karijere. Išli smo korak po korak i na kraju stigli do finala, gde smo bili bolji od Francuske.

Kako ste reagovali kad ste u polufinalu protiv Portugalije umesto himne „Bože pravde”, čuli „Hej, Sloveni”?

- Bili smo u čudu, gledali smo jedni ka drugima, ali niko nije reagovao. Sačekali smo da  se završi himna „Hej, Sloveni” i svi smo se zagrlili i otpevali „Bože pravde”.

Debitovali ste za A reprezentaciju u timu sastavljenom od igrača iz Super lige na turneji u Dominikanskoj Republici, kakav je osećaj predstavljati svoju zemlju?

- Našao sam se na spisku selektora Muslina, sjajno sam se osećao, iako je tim bio sastavljen od igrača iz  domaćeg prvenstva. Svi mi koji smo tada igrali nadali smo se da ćemo i u budućnosti biti deo reprezentacije. Lepo iskustvo i motiv više da radim još više – zaključio je Urošević.