Од давнина, кад је фудбал почео да се котрља у равном Срему, било је појединаца који су умећем и знањем пленили пажњу љубитеља најважније споредне ствари на свету и заслужили назив – легенде клуба.
Један од тих играча је и садашњи шеф стручног штаба Јединства из Сурчина, Дејан Митровић. Каже да је само један у богатој историји фудбалских мајстора који су на истом месту оставили траг. Било је правих виртоуза и уметника са лоптом, попут Шаце Давидовића, Болета Крејића или Неше Тепавца, играли су у Рупама, како популарно називају игралиште и цео комплекс Јединства из Сурчина.
- Као клинац са својим вршњацима пикао сам лопту у школском дворишту, на мале голиће. Јурили смо по цео дан и једном сам се обрео на терену у Рупама. Тај први дан и излазак на зелени правоугаоник никад нећу заборавити. Та упечатљива слика остаје заувек. Хеееееј, велики терен, нове лопте... И тако је почело. Са 13 година сам прешао у Телеоптик, то као да ми је била степеница више. Боље се радило и са још више жеље и мотива сам одлазио на тренинге. У Земуну сам остао до првог тима и онда одиграо једну сезону – износи давна сећања Дејан Митровић.
И дивна, у мислима за цео живот. Током богате играчке каријере променио је већи број средина и клубова, почетак је био...
Маштао да буде пилот
Хоби је, практично, животна свакодневица, у просеку, скоро сваког десетог човека на планети.
- Неку одређену занимацију ван фудбала – немам. Све моје жеље, активности и слободно време везани су за лопту. Као клинац, маштао сам да будем пилот, али то су били неки дечачки снови. Увек сам размишљао како је оним чикама у авионима, у тим кабинама, горе на небу, а, они све лепо виде са висине. Тако сам резоновао као дечачић, до поласка у школу.
- Телеоптик – прва станица! Тек сам изашао из омладинског погона, добијао сам шансу да играм, а први позив да променим средину сам прихватио и дошао у Јаково, у Срем, добар и организован клуб. Потом сам четири године играо на релацији Сурчин – Добановци.
Наишле су године озбиљнијег и, рекло би се, професионалног играња фудбала.
- Преласком у Железничар из Баре Венеције, тад члана Друге лиге, прешао сам и на виши ниво. Била је то озбиљна лига, а добре игре су ме препоручиле за одлазак у иностранство. Окушао сам се у екипи Сасалнбата, што је била Прва Б лига Мађарске. Две сезоне сам провео тамо, па се вратио у Јединство и онда су по реду ишли Посавац, Будућност из Добановаца и Шумадија из Јагњила. Играчку каријеру сам завршио у Сурчину, у дресу Јединства. Тад сам био капитен, са 40 година сам предводио тим и изборили смо се за улазак у Српску лигу.
С обзиром на играње у великом броју клубова, радио је са већим бројем различитих тренера.
- Сваки играч се сећа првог учитеља. У млађим категоријама Телеоптика, то је био Звонко Живковић, у првом тиму Драги Каличанин. Морам да поменем Милета Врањеша, Зорана Павловића, Горана Калушевића... Сваки на свој начин је уткао понешто у моју каријеру.
Сад је шеф струке сениорског састава сурчинског Јединства, може ли нешто од наученог и да се примени?
- Може, али су сад другачији услови, филозофија игре. Можда нека психолошка припрема и слично.
Оаза за одмор недалеко од Љига
Слободно време проводи углавном са породицом и(ли) драгим пријатељима.
- Углавном га проводим код родитеља у селу Пољанице, недалеко од Љига. На очевом имању од двадесетак хектара налазе се и гаје различите врсте животиња. Ту су овце, козе, зечеви, али и чист ваздух, широко пространство, идеални услови за пуњење батерија. Мој отац је после повратка из иностранства ту створио праву оазу, где и моја породица кад дође, а идемо често, може да се опусти. Што каже мој отац „ваше је само да често долазите” – са осмесима је причао Митровић.
Ван фудбала, где је Дејан Митровић?
- Код мене је све везано за фудбал! Како да замислим живот без фудбала?! То, у суштини и није живот, макар мој. Цео живот – лопта, голови, утакмице, дружења, асистенције за поготке, слободни ударци, весеља, порази... Има ли шта лепше на свету, па нема! Једноставно речено, искрено. Кад фудбал у уђе под кожу нема му изласка. У почетку и после престанка активног играња била је ту само жеља за радом са млађим категоријама, подучавање клинаца. Волео сам тај ниво рада, знао да могу много тога да им покажем и научим их, али није остало на томе, јер сам 2016. постао директор Омладинске школе Јединства. Жеља за усавршавањем ме је довела до тренерске А лиценце коју сам стекао прошле године. Док сам играо фудбал нисам желео ни размишљао о тренерском позиву, већ тад сам видео да је то комплексан посао, али десило се!
Сад и синови иду очевим стопама?
- Наследници показују жељу за фудбалом. Стефан и Михаило играју за млађе кадете Аде и засад имају мотива и талента. Како ће то у будућности изгледати, видећемо. Имају моју подршку све док буду уживали у ономе што раде. Онда могу и да напредују.
Један део фудбалске биографије Дејан Митровић је исписао, а сад га очекује други, можда чак и захтевнији. Сад неће и не може све да зависи само од њега, али са карактером и знањем које поседује сигурно ће и овај, други део каријере, живота у фудбалу и за фудбал да испуни богатим садржајем.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.