ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА: Е, баш ћу теби да причам зашто некога не зовем

ПИШЕ: Драгиша Ћорсовић

Много тога је од недеље написано и изговорено о Ивици Осиму, наведени су сви његови сјајни резултати, а ми који смо га у тим пословима пратили као новинари знамо да је отишао један велики човек, истина фудбалска и људска громада.

Имао сам ту срећу да га упознам као млад новинар, пратећи његов рад у Жељи, па репрезентацији Југославије, до Партизана...

Сећам се и данас утакмице са Француском у Београду. Тада смо старији колега Милан Матић, фоторепортер Нино Пикулић и ја пратили селекцију Југославије.

Дан пред утакмицу, у хотелу „Младост” нас тројица смо рано „засели” и није нам се ишло нигде. Од јутра, па до пред ноћ смо преседили, али и онако новинарски дали себи одушка. Прошао је Швабо поред нас неколико пута, сваки пролазак био је пропраћен осмехом, а онда је пришао Бранко Бата Булатовић и рекао нам:

- Ивица ми је рекао, да вам ништа не сме да недостаје!

Није нама ништа недостајало, било је и превише свега. Из хотела смо отишли на тренинг репрезентације Југославије, а по повратку опет иста позиција. Након неких двадесетак минута звао нас је код себе у собу. Причао је и био уверен да ће Француска пасти на стадиону ЈНА.

Ту утакмицу пратио сам поред клупе Плавих (тад се могло), а Милан Матић из новинарске ложе, Нино је фотоапаратом све бележио. И било је како је Швабо и говорио да ће бити.

Био сам и на оној несрећној утакмици Југославије и Холандије у Загребу 1990, пред одлазак у Италију на Светско првенство. Ту утакмицу желео бих да заборавим, а знам како је било и играчима и Ивици на Максимиру.

Пратио сам Осимов рад у Партизану, а посебно памтим повратак из Барија са оног величанственог Звездиног резултата и освајања титуле шампиона Европе. Враћали смо се заједно из Београда у Сарајево. Био сам тада млад новинар,  мало сам и зазирао од Швабе. Био је некако стално намргођен, а кад га нешто питаш бираш речи и размишљаш да га не „наљутиш”.

Седели смо у ЈАТ-овој „птици” један поред другог и необавезно причали, а онда сам га упитао зашто једног врхунског играча не зове (чешће) у репрезентацију.

Погледао ме онако, уз гримасу која је говорила: „е баш ћу теби да причам зашто...”

Била је то ипак варка, кренуо је са изношењем детаља… Толико аргумената, података, карактеристика играча, да сам се у једном тренутку упитао да ли он и ја причамо о истом спорту. Тада сам схватио колико ја не знам о фудбалу.

Она несрећна времена деведесетих година најрадије бих да прескочим. Са Швабом сам се наредни пут видео на неким састанцима у ФС БиХ, али сам се сусретао много чешће са Амаром. Пресликани отац.

Од понашања, до оних препознатљивих Швабиних покрета и реакција...

Приликом коментарисања утакмица Лиге шампиона, сећам се да је играо Манчестер јунајтед, а не знам са ким, Амар је пред почетак утакмице мени издиктирао састав Црвених ђавола. Од голмана до оног последњег било је како је рекао. Ништа то не би било чудно да Манчестер није, због повреда, играо са практично другим тимом...

Рекао сам му тада, у програму, да је апсолутно тачно издиктирао састав Јунајтеда, он је, уз онај карактеристични поглед и осмех (Осимовски) само промрсио: „па и ми тренери нешто знамо”!

Сетио сам се тада Ивице и нашег повратка из Београда. Kао да је он био на столици у којој је седео Амар. Тога сам се сетео и у недељу, кад сам сазнао да је Ивица отишао у вечност. Отишао је тамо где му је још за живота било место.

У легенде…

Збогом велики тренеру и пријатељу!