IZ LIČNOG UGLA: E, baš ću tebi da pričam zašto nekoga ne zovem

PIŠE: Dragiša Ćorsović

Mnogo toga je od nedelje napisano i izgovoreno o Ivici Osimu, navedeni su svi njegovi sjajni rezultati, a mi koji smo ga u tim poslovima pratili kao novinari znamo da je otišao jedan veliki čovek, istina fudbalska i ljudska gromada.

Imao sam tu sreću da ga upoznam kao mlad novinar, prateći njegov rad u Želji, pa reprezentaciji Jugoslavije, do Partizana...

Sećam se i danas utakmice sa Francuskom u Beogradu. Tada smo stariji kolega Milan Matić, fotoreporter Nino Pikulić i ja pratili selekciju Jugoslavije.

Dan pred utakmicu, u hotelu „Mladost” nas trojica smo rano „zaseli” i nije nam se išlo nigde. Od jutra, pa do pred noć smo presedili, ali i onako novinarski dali sebi oduška. Prošao je Švabo pored nas nekoliko puta, svaki prolazak bio je propraćen osmehom, a onda je prišao Branko Bata Bulatović i rekao nam:

- Ivica mi je rekao, da vam ništa ne sme da nedostaje!

Nije nama ništa nedostajalo, bilo je i previše svega. Iz hotela smo otišli na trening reprezentacije Jugoslavije, a po povratku opet ista pozicija. Nakon nekih dvadesetak minuta zvao nas je kod sebe u sobu. Pričao je i bio uveren da će Francuska pasti na stadionu JNA.

Tu utakmicu pratio sam pored klupe Plavih (tad se moglo), a Milan Matić iz novinarske lože, Nino je fotoaparatom sve beležio. I bilo je kako je Švabo i govorio da će biti.

Bio sam i na onoj nesrećnoj utakmici Jugoslavije i Holandije u Zagrebu 1990, pred odlazak u Italiju na Svetsko prvenstvo. Tu utakmicu želeo bih da zaboravim, a znam kako je bilo i igračima i Ivici na Maksimiru.

Pratio sam Osimov rad u Partizanu, a posebno pamtim povratak iz Barija sa onog veličanstvenog Zvezdinog rezultata i osvajanja titule šampiona Evrope. Vraćali smo se zajedno iz Beograda u Sarajevo. Bio sam tada mlad novinar,  malo sam i zazirao od Švabe. Bio je nekako stalno namrgođen, a kad ga nešto pitaš biraš reči i razmišljaš da ga ne „naljutiš”.

Sedeli smo u JAT-ovoj „ptici” jedan pored drugog i neobavezno pričali, a onda sam ga upitao zašto jednog vrhunskog igrača ne zove (češće) u reprezentaciju.

Pogledao me onako, uz grimasu koja je govorila: „e baš ću tebi da pričam zašto...”

Bila je to ipak varka, krenuo je sa iznošenjem detalja… Toliko argumenata, podataka, karakteristika igrača, da sam se u jednom trenutku upitao da li on i ja pričamo o istom sportu. Tada sam shvatio koliko ja ne znam o fudbalu.

Ona nesrećna vremena devedesetih godina najradije bih da preskočim. Sa Švabom sam se naredni put video na nekim sastancima u FS BiH, ali sam se susretao mnogo češće sa Amarom. Preslikani otac.

Od ponašanja, do onih prepoznatljivih Švabinih pokreta i reakcija...

Prilikom komentarisanja utakmica Lige šampiona, sećam se da je igrao Mančester junajted, a ne znam sa kim, Amar je pred početak utakmice meni izdiktirao sastav Crvenih đavola. Od golmana do onog poslednjeg bilo je kako je rekao. Ništa to ne bi bilo čudno da Mančester nije, zbog povreda, igrao sa praktično drugim timom...

Rekao sam mu tada, u programu, da je apsolutno tačno izdiktirao sastav Junajteda, on je, uz onaj karakteristični pogled i osmeh (Osimovski) samo promrsio: „pa i mi treneri nešto znamo”!

Setio sam se tada Ivice i našeg povratka iz Beograda. Kao da je on bio na stolici u kojoj je sedeo Amar. Toga sam se seteo i u nedelju, kad sam saznao da je Ivica otišao u večnost. Otišao je tamo gde mu je još za života bilo mesto.

U legende…

Zbogom veliki treneru i prijatelju!