Одавно на једном месту није било толико кошаркашких асова и тренера различитих генерација из разних епоха нашег баскета као у Кући кошарке у Сазоновој 83 у Београду.
На жалост, повод је био тужан комеморативни скуп у част недавно преминулог Зорана Сретеновића, освајача две златне медаље на европским првенствима 1991. и 1995. и троструком клупском шампиону Европе. А велика сала КС Србије била је премала да прими све који су дошли да одају почаст.
Један од оних који се обртио присутнима био је Дино Рађа, Сретеновићев саиграч из Југопластике и државног тима:
- Ди си буразеру? Тако смо до задњег дана он и ја комуницирали. Сви су они били моја браћа, али сваког сам звао надимком. Једног сам звао Тони, Тончи, Собина сам звао тата, Бурића - Бура, Пераса - Пекмен, а њега сам увек звао буразеру. Када је дошао у Сплит 1986, били смо клинци и некако смо се највише повезали. Можда зато што су нам цуре биле кошаркашице, па смо имали заједничке теме. Причати о њему као човеку, мислим да не би волео да плачемо и тугујемо, био је весељак. Цео живот му је био за...анција. Ако промашиш обруч на тренингу или не дај Боже утакмици, седам дана си био његова мета. Није имао таленат Тонија Кукоча, није био атлета као Дивац, али је имао такав компјутер у глави. Да су му могли Стив Џобс и Бил Гејтс ући у главу, какве би компјутере направили.
Отео му се уздах:
- Захвалан играч великог срца, када је требало шутнути лопту на крају, када је требало погодити пенал, додати... Радио је све што је требало, а чим се заврши утакмица осмех на лица и за...анција. То је био Срета каквог ћу памтити и каквог би волео сви да памте. Мирно море, буразеру.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
