Odavno na jednom mestu nije bilo toliko košarkaških asova i trenera različitih generacija iz raznih epoha našeg basketa kao u Kući košarke u Sazonovoj 83 u Beogradu.
Na žalost, povod je bio tužan komemorativni skup u čast nedavno preminulog Zorana Sretenovića, osvajača dve zlatne medalje na evropskim prvenstvima 1991. i 1995. i trostrukom klupskom šampionu Evrope. A velika sala KS Srbije bila je premala da primi sve koji su došli da odaju počast.
Jedan od onih koji se obrtio prisutnima bio je Dino Rađa, Sretenovićev saigrač iz Jugoplastike i državnog tima:
- Di si burazeru? Tako smo do zadnjeg dana on i ja komunicirali. Svi su oni bili moja braća, ali svakog sam zvao nadimkom. Jednog sam zvao Toni, Tonči, Sobina sam zvao tata, Burića - Bura, Perasa - Pekmen, a njega sam uvek zvao burazeru. Kada je došao u Split 1986, bili smo klinci i nekako smo se najviše povezali. Možda zato što su nam cure bile košarkašice, pa smo imali zajedničke teme. Pričati o njemu kao čoveku, mislim da ne bi voleo da plačemo i tugujemo, bio je veseljak. Ceo život mu je bio za...ancija. Ako promašiš obruč na treningu ili ne daj Bože utakmici, sedam dana si bio njegova meta. Nije imao talenat Tonija Kukoča, nije bio atleta kao Divac, ali je imao takav kompjuter u glavi. Da su mu mogli Stiv Džobs i Bil Gejts ući u glavu, kakve bi kompjutere napravili.
Oteo mu se uzdah:
- Zahvalan igrač velikog srca, kada je trebalo šutnuti loptu na kraju, kada je trebalo pogoditi penal, dodati... Radio je sve što je trebalo, a čim se završi utakmica osmeh na lica i za...ancija. To je bio Sreta kakvog ću pamtiti i kakvog bi voleo svi da pamte. Mirno more, burazeru.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
