Председник ОК Србије, тренер који се са Југопластиком два пута попео на кров Европе, писмом се опростио од Зорана Сретеновића некадашњег ученика, диригнета игре Сплићана:
Замислите филмове „До последњег даха” без Белмонда или „Кад будем мртав и бео” без Драгана Николића.
Е, оно што су били Бебел и Гага у свету филма, то је био Срета у европској кошарци.
Ти велики и награђивани филмови били би добри са било којим глумцем, али су само са том двојицом ремек дела.
По тој аналогији, Југопластика, званично највећа екипа европске кошарке, била би без Срете добра, али не и одлична.
Срету сам знао и пратио кроз цео његов кошаркашки пут.
Имао сам и привилегију да га тренирам.
Ван терена ноншалантно је носио лепршави дух београдског мангупа, који није био битанга, и човека који је познавао Улицу, са великим У, али није био уличар. Поред дивне мајке, и оца милиционера из полицијске управе Вождовац, то није ни могао да буде.
Патолошки вредан, гранично луд кад је храброст у питању, тај виц са београдског баскета унео је у највиша европска такмичења, са којих се увек враћао као победник.
Баш таквог, желео сам га у Југопластици.
Баш такав, дао је нашем тиму хемију која је трајала колико и његов боравак у Сплиту.
Баш такав, као визија ми се појавио, на великом финалу против Макабија, у Минхену.
Најбољег стрелца Дорона Џамшија чувао је тако, да је његова одбрана постала рецитал финти и трикова, која је свела легендарног Израелца на 6 поена у полувремену.
Том игром, обезбедио је свима нама кошаркашки Пантеон, а себи место у уџбеницима.
Као Бебел и Гага, и он је оженио најлепшу и најбољу међу колегиницама. Жену, онакву какав је он био мушкарац.
Данас, на губитку није само његова породица, већ Београд, и цела кошаркашка планета.
Наш спорт и овај град, изгубили су доброг духа… човека кога нисам видео намрштеног…
Јебеш га…
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
