Predsednik OK Srbije, trener koji se sa Jugoplastikom dva puta popeo na krov Evrope, pismom se oprostio od Zorana Sretenovića nekadašnjeg učenika, dirigneta igre Splićana:
Zamislite filmove „Do poslednjeg daha” bez Belmonda ili „Kad budem mrtav i beo” bez Dragana Nikolića.
E, ono što su bili Bebel i Gaga u svetu filma, to je bio Sreta u evropskoj košarci.
Ti veliki i nagrađivani filmovi bili bi dobri sa bilo kojim glumcem, ali su samo sa tom dvojicom remek dela.
Po toj analogiji, Jugoplastika, zvanično najveća ekipa evropske košarke, bila bi bez Srete dobra, ali ne i odlična.
Sretu sam znao i pratio kroz ceo njegov košarkaški put.
Imao sam i privilegiju da ga treniram.
Van terena nonšalantno je nosio lepršavi duh beogradskog mangupa, koji nije bio bitanga, i čoveka koji je poznavao Ulicu, sa velikim U, ali nije bio uličar. Pored divne majke, i oca milicionera iz policijske uprave Voždovac, to nije ni mogao da bude.
Patološki vredan, granično lud kad je hrabrost u pitanju, taj vic sa beogradskog basketa uneo je u najviša evropska takmičenja, sa kojih se uvek vraćao kao pobednik.
Baš takvog, želeo sam ga u Jugoplastici.
Baš takav, dao je našem timu hemiju koja je trajala koliko i njegov boravak u Splitu.
Baš takav, kao vizija mi se pojavio, na velikom finalu protiv Makabija, u Minhenu.
Najboljeg strelca Dorona Džamšija čuvao je tako, da je njegova odbrana postala recital finti i trikova, koja je svela legendarnog Izraelca na 6 poena u poluvremenu.
Tom igrom, obezbedio je svima nama košarkaški Panteon, a sebi mesto u udžbenicima.
Kao Bebel i Gaga, i on je oženio najlepšu i najbolju među koleginicama. Ženu, onakvu kakav je on bio muškarac.
Danas, na gubitku nije samo njegova porodica, već Beograd, i cela košarkaška planeta.
Naš sport i ovaj grad, izgubili su dobrog duha… čoveka koga nisam video namrštenog…
Jebeš ga…
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
