Пријатељи, с принципом да буду добри људи: Браћа, Бошко и Рифат

Једно место где се рађа доброта је људско срце, а истинска љубав према другима чува се у дубини душе. Ово је прича о лепоти душе и љубави коју спорт као магија и начин живота доноси. У овим чудним временима, када је човек окупиран проблемима у мени тиња давно пробуђена жеља да испричам причу о два велика човека чијим венама спорт и атлетика теку целог живота.

Један од њих живи тихо и скромно у маленом градићу Рашки. Носи властити мир као заштитни знак и чини се, нашао је место под сунцем. За Бошка Вељовића неки ће вам рећи да је то одличан новинар а неки да је још бољи атлетски тренер.

Други је је већ дуги низ година најбољи тренер код нас за тркаче на средњим и дугим дистанцама и довољно је рећи  Рифат Зилкић. О њему говоре резултати, вишегодишњи успеси и имена која је, својим радом и залагањем у свету атлетике изнедрио и пласирао у етар.

Прва и најуочљивија заједничка карактеристика Бошка и Рифка је што су кроз живот остали доследни принципу: бити добар човек. Познајем их обојицу, јер сам, због природе  посла присутан на готово свим спортским догађајима у граду и околини.

Више од 15 година пратим рад двојице великих спортских радника и сваки пут, при сусрету с њима, срце заигра. Посебан је доживљај ипак, описати моменат када се њих двојица сретну, пруже један другом руку и братски се загрле, јер тај је тренутак дословно неописив. То је искуство које се мора очима видети, доживети. То и није сусрет, то је мерак за очи, срце и душу.

Бошко радо помаже свом брату Рифату да његови атлетичари део тренинга одраде у Рашки, где заједно с атлетским надама из овог града на Ибру брусе неке нове дијаманте и тако све у круг. За Рифата и атлетски клуб, Бошко је у Новом Пазару много више него радо виђен гост, без кога не пролазе важни спортски догађаји.

Сећам се да су Бошко и Општина Рашка организовали атлетски митинг. Све је протекло у најбољем реду и као шлаг на торту долазе доделе медаља и признања. Бошко је изашао на бину и успео само да изусти: „Рифат“. Очи су му већ биле пуне суза, да би нешто касније и рекао, како је поред њега неко ко је посебан, ко је његов брат.

Та реченица „Где си Бошко...о брате мој Рифате…”, много је више од изговорених речи, она је прича и слика која траје, која ће трајати док њих двојица живе, а и након тога  у сећањима људи.

Живот и спорт дали су, на стази пријатељства, свакоме од њих оног другог... Да нас науче и подсете важности искрених емоција међу људима и буду не само амбасадори спорта, већ и амбасадори трајног, искреног пријатељства.