Prijatelji, s principom da budu dobri ljudi: Braća, Boško i Rifat

Jedno mesto gde se rađa dobrota je ljudsko srce, a istinska ljubav prema drugima čuva se u dubini duše. Ovo je priča o lepoti duše i ljubavi koju sport kao magija i način života donosi. U ovim čudnim vremenima, kada je čovek okupiran problemima u meni tinja davno probuđena želja da ispričam priču o dva velika čoveka čijim venama sport i atletika teku celog života.

Jedan od njih živi tiho i skromno u malenom gradiću Raški. Nosi vlastiti mir kao zaštitni znak i čini se, našao je mesto pod suncem. Za Boška Veljovića neki će vam reći da je to odličan novinar a neki da je još bolji atletski trener.

Drugi je je već dugi niz godina najbolji trener kod nas za trkače na srednjim i dugim distancama i dovoljno je reći  Rifat Zilkić. O njemu govore rezultati, višegodišnji uspesi i imena koja je, svojim radom i zalaganjem u svetu atletike iznedrio i plasirao u etar.

Prva i najuočljivija zajednička karakteristika Boška i Rifka je što su kroz život ostali dosledni principu: biti dobar čovek. Poznajem ih obojicu, jer sam, zbog prirode  posla prisutan na gotovo svim sportskim događajima u gradu i okolini.

Više od 15 godina pratim rad dvojice velikih sportskih radnika i svaki put, pri susretu s njima, srce zaigra. Poseban je doživljaj ipak, opisati momenat kada se njih dvojica sretnu, pruže jedan drugom ruku i bratski se zagrle, jer taj je trenutak doslovno neopisiv. To je iskustvo koje se mora očima videti, doživeti. To i nije susret, to je merak za oči, srce i dušu.

Boško rado pomaže svom bratu Rifatu da njegovi atletičari deo treninga odrade u Raški, gde zajedno s atletskim nadama iz ovog grada na Ibru bruse neke nove dijamante i tako sve u krug. Za Rifata i atletski klub, Boško je u Novom Pazaru mnogo više nego rado viđen gost, bez koga ne prolaze važni sportski događaji.

Sećam se da su Boško i Opština Raška organizovali atletski miting. Sve je proteklo u najboljem redu i kao šlag na tortu dolaze dodele medalja i priznanja. Boško je izašao na binu i uspeo samo da izusti: „Rifat“. Oči su mu već bile pune suza, da bi nešto kasnije i rekao, kako je pored njega neko ko je poseban, ko je njegov brat.

Ta rečenica „Gde si Boško...o brate moj Rifate…”, mnogo je više od izgovorenih reči, ona je priča i slika koja traje, koja će trajati dok njih dvojica žive, a i nakon toga  u sećanjima ljudi.

Život i sport dali su, na stazi prijateljstva, svakome od njih onog drugog... Da nas nauče i podsete važnosti iskrenih emocija među ljudima i budu ne samo ambasadori sporta, već i ambasadori trajnog, iskrenog prijateljstva.