ЦРНО-БЕЛА ВРТЕШКА: Да ли „модерни” Партизан „троши/једе” тренере?

Партизанова потрага за тренером (из Хумске рекоше: ништа конкретно до понедељка) – идеална потка за осврт и нотирање вртешке у Хумској: црно-бели су у последњој деценији имали 11 шефова струке, уз опаску – Марко Николић је у поменутом раздобљу два пута био командант!

„Серију” је отворио Владимир Вермезовић 21. маја 2012, затворио Александар Станојевић 26. маја 2022. Између, диригентску палицу држали су и Вук Рашовић, Марко Николић, Зоран Милинковић, Љубинко Друловић, Иван Томић, поново Марко Николић, Мирослав Ђукић, Зоран Мирковић и Саво Милошевић.

„Тајминг” да приметимо: у периоду од 1992. до 2002. Парни ваљак су предводила само двојица стручњака – Љубиша Тумбаковић и Миодраг Јешић!

Намеће се: да ли то „модерни” Партизан „троши / једе” тренере?

Пораз од Црвене звезде у финалу Купа Србије бацио је Гробаре у очај: три сезоне заредом нису се радовали трофеју. За клуб светле традиције и у европским оквирима признате величине (узевши у обзир: квалитет српског фудбала) - предуго!

Иницијална каписла да завиримо у „витрине” и направимо „пехар компарацију”: од 1992. до 2002. пет титула (1993, 1994, 1996, 1997, 1999) и три купа (1994, 1998, 2001), од 2012. до 2022. три круне (2013, 2015, 2017) и четири узастопна успеха у масовнијем такмичењу (2016, 2017, 2018, 2019).

Добро, казаће неко – жетва трофеја везана за последњу деценију 20. и почетак 21. века носи потпис рекордера Љубише Тумбаковића, тачно – али зар управо то и није доказ како поверење једном човеку, уз поседовање клупске стратегије и тренерове визије, кумују „времену власти”?

Подсетимо, између два Партизанова „наслова” – 1997. и 1999 – најбољи у Србији и (још више добија на тежини) Црној Гори био је Обилић!

„Фуснота 1”: да ли је Црвена звезда сад јача него што је била непосредно после највећих достигнућа у историји: Барија и Токија (мај и децембар 1991)?

Вероватно јесте, али је општи утисак: и црно-бели су сад слабији него у доба руководећег тројства: Ћурковић – Бјековић – Зечевић (може и различитим редоследом) и с Тумбаковићем на клупи.

Ту „лежи” зачкољица: може ли актуелна врхушка да креира „амбијент моћи” и климу једном тренеру да годинама кроз квалитетан рад и безрезервни осећај подршке одржава Парни ваљак на победничком постољу?

Сад, као да су замењене тезе – све карте су, с погледом као у „месију”, бачене на шефа струке да Партизан „катапултира” испред Црвене звезде, погреши ли се у избору и покаже да главнокомандујући не поседује чаробни штапић – ангажује се ново, довољно звучно име и презентује слоган – „е, имамо их следеће сезоне”.

Идеална „покривалица”, без обзира што зна да буде и мач с две оштрице: ко вам гарантује да ће играчка легенда, без тренерског искуства, да буде трофејна!?

Но, редовно „пали”, незадовољство се у фудбалској Србији гаси само једном „жртвом”: у преко 90 одсто случајева – тренерском.

„Фуснота 2”: да ли је Партизан крив што давањем шансе (неки би рекли: играчке) бившим асовима да се опробају крај аут линије само троши њихова имена?

Или... је њихова грешка што „зелени” упловљавају у воде у којима, ма колико талентовани, не могу (још) магелански да плове?

Пре је ово друго, али...

Додуше, с неким тренерима се имало стрпљења и уживали су подршку да остану колико хоће (Николић у другом мандату, Мирковић, Милошевић, Станојевић), међутим...

Није створена идеална (горепоменута) клима, за њу – неопходно је да клуб буде јак на свим нивоима и да се шеф струке фокусира на зелени правоугаоник, никако да губи енергију (и „поједу” га) ствари које, кад је колектив моћан, „решавају” функционерске структуре.

Александар Станојевић, упркос чињеници што није освојио ниједан трофеј, може, ипак, да се похвали податком: „најдуговечнији” је тренер Партизана у минулој деценији!