CRNO-BELA VRTEŠKA: Da li „moderni” Partizan „troši/jede” trenere?

Partizanova potraga za trenerom (iz Humske rekoše: ništa konkretno do ponedeljka) – idealna potka za osvrt i notiranje vrteške u Humskoj: crno-beli su u poslednjoj deceniji imali 11 šefova struke, uz opasku – Marko Nikolić je u pomenutom razdoblju dva puta bio komandant!

„Seriju” je otvorio Vladimir Vermezović 21. maja 2012, zatvorio Aleksandar Stanojević 26. maja 2022. Između, dirigentsku palicu držali su i Vuk Rašović, Marko Nikolić, Zoran Milinković, Ljubinko Drulović, Ivan Tomić, ponovo Marko Nikolić, Miroslav Đukić, Zoran Mirković i Savo Milošević.

„Tajming” da primetimo: u periodu od 1992. do 2002. Parni valjak su predvodila samo dvojica stručnjaka – Ljubiša Tumbaković i Miodrag Ješić!

Nameće se: da li to „moderni” Partizan „troši / jede” trenere?

Poraz od Crvene zvezde u finalu Kupa Srbije bacio je Grobare u očaj: tri sezone zaredom nisu se radovali trofeju. Za klub svetle tradicije i u evropskim okvirima priznate veličine (uzevši u obzir: kvalitet srpskog fudbala) - predugo!

Inicijalna kapisla da zavirimo u „vitrine” i napravimo „pehar komparaciju”: od 1992. do 2002. pet titula (1993, 1994, 1996, 1997, 1999) i tri kupa (1994, 1998, 2001), od 2012. do 2022. tri krune (2013, 2015, 2017) i četiri uzastopna uspeha u masovnijem takmičenju (2016, 2017, 2018, 2019).

Dobro, kazaće neko – žetva trofeja vezana za poslednju deceniju 20. i početak 21. veka nosi potpis rekordera Ljubiše Tumbakovića, tačno – ali zar upravo to i nije dokaz kako poverenje jednom čoveku, uz posedovanje klupske strategije i trenerove vizije, kumuju „vremenu vlasti”?

Podsetimo, između dva Partizanova „naslova” – 1997. i 1999 – najbolji u Srbiji i (još više dobija na težini) Crnoj Gori bio je Obilić!

„Fusnota 1”: da li je Crvena zvezda sad jača nego što je bila neposredno posle najvećih dostignuća u istoriji: Barija i Tokija (maj i decembar 1991)?

Verovatno jeste, ali je opšti utisak: i crno-beli su sad slabiji nego u doba rukovodećeg trojstva: Ćurković – Bjeković – Zečević (može i različitim redosledom) i s Tumbakovićem na klupi.

Tu „leži” začkoljica: može li aktuelna vrhuška da kreira „ambijent moći” i klimu jednom treneru da godinama kroz kvalitetan rad i bezrezervni osećaj podrške održava Parni valjak na pobedničkom postolju?

Sad, kao da su zamenjene teze – sve karte su, s pogledom kao u „mesiju”, bačene na šefa struke da Partizan „katapultira” ispred Crvene zvezde, pogreši li se u izboru i pokaže da glavnokomandujući ne poseduje čarobni štapić – angažuje se novo, dovoljno zvučno ime i prezentuje slogan – „e, imamo ih sledeće sezone”.

Idealna „pokrivalica”, bez obzira što zna da bude i mač s dve oštrice: ko vam garantuje da će igračka legenda, bez trenerskog iskustva, da bude trofejna!?

No, redovno „pali”, nezadovoljstvo se u fudbalskoj Srbiji gasi samo jednom „žrtvom”: u preko 90 odsto slučajeva – trenerskom.

„Fusnota 2”: da li je Partizan kriv što davanjem šanse (neki bi rekli: igračke) bivšim asovima da se oprobaju kraj aut linije samo troši njihova imena?

Ili... je njihova greška što „zeleni” uplovljavaju u vode u kojima, ma koliko talentovani, ne mogu (još) magelanski da plove?

Pre je ovo drugo, ali...

Doduše, s nekim trenerima se imalo strpljenja i uživali su podršku da ostanu koliko hoće (Nikolić u drugom mandatu, Mirković, Milošević, Stanojević), međutim...

Nije stvorena idealna (gorepomenuta) klima, za nju – neophodno je da klub bude jak na svim nivoima i da se šef struke fokusira na zeleni pravougaonik, nikako da gubi energiju (i „pojedu” ga) stvari koje, kad je kolektiv moćan, „rešavaju” funkcionerske strukture.

Aleksandar Stanojević, uprkos činjenici što nije osvojio nijedan trofej, može, ipak, da se pohvali podatkom: „najdugovečniji” je trener Partizana u minuloj deceniji!