Добојлија Јасмин Џеко изградио је супер добру каријеру фудбалера из осамдесетих година прошлог века. Наступао је за Слогу из Добоја, у два наврата за Осијек, онда за загребачки Динамо, репрезентацију Југославије, а последње играчке године проживео је у Аустрији, где са породицом и данас живи. Званично је најефикаснији десни бек са подручја некадашње Југославије.
Од одбрамбеног фудбалера Јасмина Џеке многи су нападачи имали шта да науче. Кроз фудбалску каријеру постигао је више од 40 голова у дресу добојске Слоге, Осијека, загребачког Динама, аустријског Шпитала. Уз све то, два пута је облачио дрес репрезентације Југославије и, опет, био стрелац, против Румуније. Ево те, необичне фудбалске приче.
Дакле, о Јасмину Џеки, златном Добојлији дечачког осмеха и младалачке душе је реч.
– Поздрав свим читаоцима. Успели сте са ових неколико уводних речи да ме расплачете. Недавно сам негде прочитао да сам рекордер по броју постигнутих голова као дефанзивац у време Југославије. Годи, наравно – почео је своје казивање Јасмин Џеко.
Маракана за незаборав
Једну сезону носио је дрес загребачког Динама и са „модрима” је играо финале Купа Југославије. Славила је Црвена звезда у двомечу, али нису разочарали, били су ту негде...
– Па, то су доживљаји за цео живот. Пун ’Максимир’, а 98 хиљада људи у Београду. Тада је Звезда била боља. Баш предивна времена, без ружних сцена, све било за похвалу и понос. И данас утакмицу из Београда показујем унуцима и пријатељима. Радо се враћам у та временима. И младићима са којим тренирам показујем, да покушају претпоставити како је играти пред сто хиљада гледалаца“ – детаљан је Јасмин Џеко.
Рођен је 15. новембра 1958. године у Добоју. Каријеру је почео градити у родном граду. Слога је била у моди, а кад није? Два пута је била и друголигаш, онда када то није могао бити свако. Памти Џеко те дане и године, своју Слогу и вољени Добој.
– Како нећу памтити. Сви ми памтимо своје почетке. Прошао сам изузетну фудбалску школу коју је Слога тада имала. Све су то били њени бивши играчи Мулалић, Бећаревић и тако даље. Сви ти људи уткани су у моју каријеру. Па, ја сам у Добоју играо са Сребренком Репчићем, а он је играо у Сарајеву, касније и Црвеној звезди. Са радошћу се враћам у те дане. Имали смо врхунску фудбалску школу где смо учили прве кораке и добро се упознали са фудбалским спортом – појашњава Џеко.
Из „града на три реке” прешао је у Осијек. Четири сјајне године, више од сто наступа и 14 голова десног бека који је имао брзину, финоћу, смелост, памет, одлучност, све… Време које сету буди.
– То је период који је тешко поредити са данашњим временима. Живели смо у некаквој еуфорији, волели смо тадашње све: првенство, оне који га прате, стечене навике. Имали смо спортско ривалство, али дружили смо се и сви смо били срећни. У два наврата играо сам у Осијеку и једини сам из Осијека директно наступао за репрезентацију Југославије. То ми нико не може узети, то стоји у свим аналима фудбала наших простора. Дакле, вежу ме јако лепе успомене на дане проведене у Осијеку – говори Џеко.
Онда се бележи његов повратак у Славонију. Уследиле су нове „карефеке Јасмина Џеке“, како је волео рећи легендарни Иван Томић. Пуне четири сезоне цвале су руже успеха у „Градском врту“.
– Други боравак у Осијеку био ми је дражи. Већ сам био формиран, играо сам у репрезентацији, долазио сам из Динама као зрео човек и спортиста и навикао сам се на прволигашки темпо. Нисам био оптерећен. Био сам капитен код Љупка Петровића, док је код нас играо Давор Шукер. Никада нисам био повређен и те четири године биле су ми јако квалитетне. Стално сам играо и тај период ми је у најлепшим успоменама – присећа се Џеко.
Потом је наставио каријеру у Аустрији, три сезоне у Шпиталу. И тамо му је, наглашава, било лепо.
– Завршио сам у Шпиталу због своје породичне драме. Моја кћерка је морала трансплантирати срце, а у Аустрији су били људи који су ми тада могли да помогну. И јесу, добила је ново срце у Минхену, сада је све добро, удала се, родила је кћерку. Из тих разлога нисам отишао у веће клубове. И Драган Џајић ме водио у Бастију, а могао сам и у шпански Лас Палмас. Међутим, судбина ме довела у Аустрију. Исплатило ми се, кћерка ми је данас жива и здрава. Дакле, успео сам у животу – поносно ће Џеко.
Одиграо је две утакмице у дресу Југославије. Мало је играча који су на свом дебију уписали се у стрелце, он јесте, против Румуније. И то се памти.
– Памти се све. Још чувам дрес са те утакмице. Све своје дресове поклонио сам у хуманитарне сврхе. Из ФС Југославије омогућили су ми да сачувам за себе дрес са дебија. Важно је дати гол у државном тиму, а посебно на дебију. Још када си стрелац на гостујућој утакмици, све као из снова. Тешко је то постићи, упркос рутини и искуству. Када се тога сетим, баш је неописиво – сетно ће Јасмин Џеко.
Срце велико као небо
У Добој дође када му обавезе дозвољавају. Љубав према том граду и Слоги није нестала. Иако нерадо прича о томе, коректно је истаћи да је неко ко помаже добојске колективе кроз спортску опрему. Још једна потврда да је срце Јасмина Џеке као небо велико.
– Обавеза свих нас је да помажемо коме можемо. И ја сам помогао на више страна. У поплавама 2014. године клубови нису имали опрему, све је вода однела. Укључио сам се и увек ћу помагати на било који начин. Посебно немоћнима, болеснима, угроженим лицима. Имао сам породичну драму, на срећу лепо се завршила, али стекао сам навике да помажем. Нека дела говоре о нама – топле речи су Добојлије Џеке.
Остао је у Аустрији, са породицом живи тамо. Ипак, остао је у најпопуларнијем спорту.
– Остао сам у фудбалу и све до данас сам тренер. Ја радим при фудбалској Академији Аустрије. ФС Аустрије има више тих центара, а један је овде где ја живим. Ради се о талентованој деци читавог региона. Поседујем Уефину лиценцу, радим при ФС Аустрије, тренирам најталентованију децу. Нема ништа лепше него радити са децом – признаје Џеко.
Нека пријатељства случајно настану, а његова на фудбалским стадионима створена трају и данас. Чује се са тим људима који су, као и он, југословенско фудбалско доба из 80-тих учинили златним.
– Мислим да наша времена могу служити овом добу. Сада се негде жури, трчи за финансијама. Раније је било срдачности, другарства. Чујем се са Чобом (Слободан Јањуш) из Чикага, са Млинком (Марко Млинарић) у Загребу, са Мешом (Мехмед Баждаревић)... Када седиш са неким, па се закотрља прича о фудбалу, онда позовемо неког од тих играча и причамо где смо, како смо. Мислим да је то оно што се никаквим новцима не може купити – подвлачи Јасним Џеко.
Ове године је Мондијал у Катару. Сви се надамо да Србија и Хрватска могу остварити много, али БиХ на великим смотрама фудбала нема, па нема.
– Мислим да доста заостајемо. Живимо на јаслама талента, али без рада нема ништа. Успех доноси рад, а нама деца брзо одлазе у иностранство. У БиХ се мора променити систем образовања деце у фудбалу, да се изграде центри. БиХ ишла у Бразил, Хрватска често одлази на велика такмичења. Где паре заврше не знам, али треба градити центре, јер, имамо доста талентоване деце која хоће да раде и тренирају. Иначе, волео бих да Србија и Хрватска догурају далеко у Катару. Имамо квалитетне појединце, али колектив често затаји. Покојни Ивица Осим давно је објашњавао да треба радити у оба смера. Видите, Хрватска изгуби од Аустрије кући, а Србија од Норвешке у Београду. Мора се више радити, а у фудбалу је увек много недостатака. Треба ићи на отклањање тих недостатака. Бићу искрен, јако сам скептичан по питању остварења некаквог изванредног пласмана Србије и Хрватске у Катару. Част селекторима тих земаља – закључио је Јасмин Џеко, најављујући свој скорашњи долазак у родни крај, свестан да га Добој увек чека раширених руку.
У фудбалу су се мењали и небо и земља и људи, прогрес је све млео пред собом. Јасмин Џеко остао је изузетак који се памти до данашњег дана.
Јасмин Џеко, Добојлија светске фудбалске славе…
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
