Професор др Небојша Поповић бивши је рукометаш, олимпијски шампион из Минхена 1972. и савршен је пример како могу да се ускладе врхунски спорт и образовање.
Некад мајстор на црти, врстан пивотмен, данас врхунски ортопед специјалиста за повреде колена и лакта, већ 15 година у тиму стручњака клинике Аспетар у Дохи.
Кроз разговор вођен на Институту за физиологију у Београду, где је, заједно са белгијским колегом професором др Питером Дхојем, био гост Медицинског факултета, присетио се спортског пута, балансирања два животна позива:
- Крајем 60-их није било разумевања за врхунски спорт. У то време било је незамисливо да је неко студент медицине и да трчи за лоптом. Нисам могао да прихватим да ме факултет спречава да се бавим спортом. Мана европског школства се огледала у томе што није омогућено студентима да се баве врхунским спортом. Америка је имала развијен колеџ систем, док је Европа прилично каскала. Поготово је код нас ситуација била специфична, јер је спорт био резервисан за чланове полиције и војске - присећа се проф. Поповић.
Кад се поведе реч о играчким данима и спортским достигнућима, развије се прича и о једном потпуно другом времену, поимању и погледу на свет.
- За време студија у Београду остао сам члан бањалучког Борца, па сам сваке суботе путовао у Бањалуку. Било је то изузетно напорно, поготово ако се узме у обзир да смо играли и освајили Куп шампиона Европе, па се дешавало да сам по два пута недељно ишао на утакмице. Имао сам неколико пријатеља на факултету који су увек били ту да ми помогну, да ми кажу шта је било на предавању, а некад и да ме замене на вежбама.
ДЕЉЕЊЕ ЗНАЊА БУДУЋИМ ПОКОЛЕЊИМА
Небојша Поповић сматра да је сасвим логично да годинама стицано знање подели са млађим генерацијама:
- Присталица сам бесплатног дељења знања. Сматрам обавезом да делим знање и искуство. У Катару постоји фондација која подстиче ову идеју и води се тиме да је дељење знања за добробит човечанства. Сматрам да су све моје књиге, цела колекција од 1.400 страница, сви часописи за добро младих и за едукацију. Тај материјал можете да преузмете на интернету, без икаквог плаћања и то је оно што је потребно свету. Првенствено желимо да млади људи имају доступност информацијама и само тако можемо проширити знање и користити планети.
Лекарску каријеру почео је на Бањици, а истиче да му је у великој мери помогло то што је био професионални спортиста.
- Професор Цветко Ракић био ми је ментор и човек који ми је отворио пут да се бавим спортском хирургијом. Тек после специјализације и разговора са ментором схватио сам да треба да се бавим спортском медицином. На његов савет отишао сам у Француску да научим хирургију колена и артроскопију. Без обзира што сам већ дуго у иностранству, морам да истакнем да сам изузетно везан за Београд. Овде сам студирао, магистрирао, ишао у војску, тако да сам посебно везан за овај град.
Страст, борба, стремљење ка циљу, неодустајање, били су водиље професору Поповићу на оба пута:
- Човек мора да има страст и истрајност у ономе што ради. У тој ситуацији време које се потроши на послу постаје ирелевантно, јер човек воли оно што ради. Основна карактеристика шампиона је посвећеност и одрицање, посао им постаје љубав. Да нема те преданости, онда они не би могли ни да буду врхунски шампиони. Спорт и живот су исти, можеш да успеш једино ако се трудиш и ако си спреман на одрицање. Спортиста може да буде шампион, али већ наредне сезоне следе нови изазови. Француски филозофи сматрају да са данашњим могућностима можете да живите од 100 до 120 година. Њихова школа мишљења каже да човек са 70 година не иде у пензију, већ наставља петогодишње пројекте. На крају ће умрети у пројекту од пет година, али ће бити испуњен јер је успео да друштву допринесе кроз то своје дело.
СПОРТСКИ ДИНОСАУРУСИ И ВИДЕО ИГРИЦЕ
Кад се поведе реч о светским првенствима и Олимпијским играма, говоримо о „диносаурусима спорта“, једно је од размишљања професора Поповића:
- Онда се поставља питање, како ће ти „спортски диносауруси” да опстану са новим генерацијама. Данас је ЕА спорт (видео игрица) све популарнији, носи неке нове повреде, али и предности. Човек који је низак растом, има мању шансу да постане шампион у кошарци, док је у случају игрица, прилика за такав подухват већа. Долазимо до тога ЕА спорт омогућава прављење потпуно новог света, јер се људи умрежавају, без обзира што неко живи у Катару, а неко у Србији и онда интеракција између њих постаје већа. Овај процес се не може зауставити - сматра професор Поповић.
Кроз медицинску каријеру професор се сусретао са врло компликованим повредама:
- У спортској медицини имате акутне повреде и синдроме пренапрезања. Код акутних повреда, као што је укрштени лигамент, лечење, рехабилитација и третман су релативно лаки, без обзира што је то шок за младог спортисту. Са данашњом технологијом постоји прецизан план шта и како се ради, тако да ће се спортиста са акутном повредом вратити и несметано наставити каријеру. Синдроми пренапрезања су најтеже повреде. У тим случајевима пацијенти долазе код хирурга у фазама када не могу нормално да функционишу ни у стању мировања, већ и тада осећају бол. Ако се то деси, онда су играчи изгубљени за спорт, тада радимо операције, али не можемо да гарантујемо да ће се спортиста вратити у пређашње стање. Сећам се операције коју сам извршио на атлетичару Драгану Здравковићу, био је у стадијуму да је осећао болове и док гледа телевизор. Он се вратио спорту, био је задовољан операцијом, али више није био шампион на 800 метара, ипак успео је да буде првак Балкана у маратону.
Аутор књиге „Пут шампиона” имао је и поруку за крај разговора:
- Због свега што нас окружује, па и брзине протока и доступности информација, млади су постали свесни неких ствари. Данас је питање екологије примарно, док у моје време то није био случај. Долазимо до људи који су формирани у личности које више воде рачуна о околини. Прегршт информација има и неки лош утицај, али човечанство не треба да се плаши прогреса, јер је увек доносио напредак и развитак, али не треба да се иде ка постхуман друштву. Човек може да трчи на 100 метара за три секунде, додуше само у условима да му се уместо удова уграде специјалне протезе и пејсмејкери. У том случају немамо више хуманоида већ човека - машину. Не знамо који су крајње могућности људског тела, али, постоје параметри да је у неким атлетским дисциплинама достигнут лимит - закључио је професор др Небојша Поповић.
КУЛТ МЛАДОСТИ ИЛИ „КО ЋЕ ДА ПОБЕДИ”
Развој спорта иде у смеру „ко ће да победи“, око тога се прави спектакл, због тога долазе моћни спонзори, који доносе новац, а да би се таква ситуација задовољила, потребно је да постоје окршаји великих спортиста, сматра професор Поповић:
- Спортски актери све више постају звезде и око њих се ствара фама као око холивудских глумаца 60-их година. Млади људи, а и ти спортисти, имају утисак да живот траје до 35. године, што није тачно. Улазимо у еру где се цени култ младости и то није нешто што подржавам. С друге стране, постоје људе који су од малена конектовани на интернет и они другачије размишљају. Дете од 10 година не може да гледа фудбалску утакмицу која уђе у продужетак, јер му опада концентрација. Та деца не гледају на врхунски спорт као моја генерација, и они се не уклапају у модел „ко ће да победи“.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
